Sreda, Jun 06, 2007
Kina u petoj brzini - Shanghai
Kada sam otvorio ovaj blog, počeo sam jednom fotkom Šangaja, pa je red da se i završi pričom o ovom neverovatnom mestu! Sada sam kući u Beogradu i pijem kafu dok gledam Noleta kako kida tenis, ali me utisci koje sam doneo iz Šangaja još nisu prošli...
Prethodnog dana sam pomenuo jednoj od mojih učiteljica, Liu Ting, da planiram da provedem jedan dan u Šangaju... onako od ujutro do uveče, pa da se vratim u Hagdžou. Onda mi ona reče da ako hoću može ona da ide samnom da mi pravi društvo. Naravno... to mi je zvučalo super, pa smo se dogovorili da se sutra (nedelja) sabajle, oko 6, nađemo na železničkoj stanici (ne glavnoj, već nekoj "istočnoj" gde su karte za voz jeftinije).
Ujutru sam se nekako probudio i dovukao do taksija koji me je istresao na Istočnoj Železničkoj Stanici. Moja drugarica je malo kasnila, pa sam imao vremena da pojedem neku... ne znam ni ja šta je... kao neka pogača od kukuruznog brašna, hladna i tvrda. Ali kad si gladan, ne biraju se sredstva. Tu se već pojavila i Liu Ting, pa smo kupili dve karte za sledeći voz. Malo je bilo bezveze što nemamo rezervisano mesto za sedenje, već ćemo morati da stojimo tri sata (spori voz - brzi voz pređe oko 250km do Šangaja za manje od sat i po!). Pošto voz polazi iz drugog mesta, sa sobom donosi različite sorte ljudi, ali im je zajedničko da voz ostavljaju u đubretu do grla...
Oko pola 10 smo stigli u Šangaj... Južna Železnička Stanica, koja je i najveća u Šangaju i napravljena je kao moderna zgrada u obliku arene (ostale železničke stanice koje sam viđao po kini su bile klasične kockaste zgrade). Odatle smo uzeli metro i za pola sata smo bili u samom centru Šangaja - na "Narodnom Trgu".
Tu se pored nekog parkića okruženog zgradama visokim više desetina spratova i zakrčenim ulicama nalaze i tri muzeja: Muzej Istorije Šangaja, Muzej Umetnosti i Muzej Urbanog Planiranja Šangaja. Prva dva mi zvuče nekako standardno, pa smo se odlučili za treći. Na ulazu smo kao studenti dobili neki popust i za sitne pare smo se prošetali ovom veličanstvenom postavkom na četiri sprata. Prva dva su posvećena istoriji i pokazuju kako su nekada izgledali delovi grada, a kako to danas izgleda. Neverovatno je kada se vidi kako su se u roku od samo 15 godina neki delovi grada menjali: Neka bedna prašnjava raskrsnica sa nekom prčvarnicom na ćošku sada je okružena modernim poslovnim zgradama i svetlećim reklamama. Ovaj grad raste nezadrživo! Na trećem spratu je Šangaj kakav danas izgleda (zajedno sa nekim zgradama koje su još u izgradnji ali se planira skori kraj radova). To je maketa centra grada od nekih 40ak metara u prečniku oko koje je postavljena rampa na koju posetioci mogu da se popnu i pogledaju Šangaj iz ptičje perspektive. Mada... najbolji pogled pruža se sa stepenica koje vode na četvrti sprat.
Tamo se nalazi budućnost Šangaja. Tu je jedna sala u kojoj se oko uzdignute platforme vidi video projekcija u svih 360 stepeni, pa se dobija utisak obilaska Šangaja na letećem ćilimu. Ja sam ovo dva puta gledao... mnogo je dobro! Onda se može videti maketa Pudong aerodroma koji je jedan od najmodernijih na svetu:
Može se čak voziti i čamac oko Šangaja u nekom simulatoru (tu je neka baba zasela, pa me mrzelo da čekam). Tu su i planovi razvoja ekoloških novih kvartova sa optimalnim uslovima za život, sve u znaku predstojećeg čuvenog svetskog sajma "Expo", koji će se održati u Šangaju i imaće za temu poboljšanje kvaliteta života ljudi u gradovima. Uh to je sve bilo dobro! Baš mi je bilo drago što sam preskočio i umetnost i istoriju i prošetao se ovom moderno uređenom zgradom punom interesantnih stvari.
Posle ovoga smo od Narodnog Trga krenuli peške verovatno najpoznatijom pešačkom ulicom u Kini: Nanjing Ulica. Pošto je bila nedelja i lepo vreme uz to, moralo se u pojedinim trenucima i rukama probijati kroz masu šetača. Lako se primeti da je ovde mnogo više stranca nego u Hangdžou - što turista, što onih koji žive i rade ovde. Generalno je zato ovde lakše naći Kineze koji pričaju Engleski. Posle iscrpljujuće, ali zanimljive šetnje Liu Ting nas je odvela u neku bočnu uličicu gde zna neko jeftino mesto sa dobrim knedlama sa mesom! Može! Uz put smo videli kako se sve može upotrebiti bambus, pa smo tako naleteli na građevinsku skelu izrađenu u potpunosti od ovog drveta:
Pojeli smo neke knedle i riblju čorbu i siti nastavili dalje prema obali reke Jangce koje stranci zovu "The Bund" i ono nosi ovo ime još od početka dvadesetog veka kada počinje intenzivan uticaj na razvoj Šangaja stranca koji su ovde došli poslom. Kada smo se popeli na ogradu (i jedva se ugurali između gomile ljudi) pogled se pružao na Pudong deo grada, sa druge strane reke, koji predstavlja biznis centar Šangaja načičkan visokim zgradama. Među njima se svojom pojavom izdvaja "Perla Istoka" (tronožni toranj sa dve kugle) - obeležje šangaja.
Trenutno je najviša zgrada u Šangaju "Jinmao Toranj" sa preko 400m visine i 88 spratova!! (Uskoro će da ga prestigne zgrada samo 50ak metara dalje koja je još u izgradnji) Gde je naša Beograđanka ili Poslovni Centar Ušće u celoj ovoj priči... to su kao igračke u poređenju sa ovim.
Najbolje od svega je što na 88. spratu postoji uređen zastakljeni vidikovac... pa moram bre da se popnem tamo! Ali, sada je rano popodne, pa ćemo se prošetati oko tržnog centra gde je moguće kupiti skoro identične kopije odeće poznatih marki, samo, naravno, za mnogo manje pare... da ne kažem smešne. Rešili smo da ovde ubijemo vreme do sumraka i da se onda uputimo na 88. sprat tornja odakle ćemo moći da vidimo "uživo" kako izgleda kada veliki grad prelazi iz dana u noć. Posle par sati šetanja i cenjakanja kupio sam neke poklone i par stvari za oblačenje (mada mi je za tu odeću posle bilo krivo, jer cene nisu nešto spektakularno manje od ovih naših ovde, pa mislim da sam pare mogao na mnogo bolji način da potrošim). Sve u svemu... punih ruku kesa krenuli smo nazad metroom do Jinmao Tornja. Tu smo kupili kartu za 88. sprat (560 dinara) i uputili se ka liftu. Ni ne primeti se koliko brzo lift ide (a ide... svaki sekund broj pokazuje 5 spratova više!) osim po pritisku u ušima. Kada smo stigli na taj čuveni 88. sprat, našli smo se u gomili turista koji se guraju oko prozora da bace pogled dole na grad ili da naprave neku fotku. Uspeli smo da laktovima i drugim sredstvima dođemo do najbližeg prozora... kakva lucnica! Ispred mene našao se grad na dlanu, kao maketa koju sam gledao jutros u muzeju. Zgrade se ređaju jedna iza druge i nestaju u sivo-beloj izmaglici zagađenog vazduha obojenoj nekom narandžastom nijansom zalazećeg sunca.
Iznenađuje me da se pogled pruža mnogo dalje nego u Hangdžou u kome živi duplo manje ljudi nego ovde, onda mi je Liu Ting objasnila da je to verovatno zato što Šangaj nije zatvoren planinama sa svih strana kao Hangdžou i onda vazdušna masa može lakše da cirkuliše. Polako se spuštao mrak, a mi smo branili svim sredstvima mesto pored stakla od naleta kineskih baba i deda koji su postajali sve agresivniji. Sada se u mraku gube obrisi zgrada i ostaju samo svetleće reklame. Ispod nas se jedva naziru tačkaste predstave ljudi i automobila, a zgrade od više desetina spratova izgledaju skoro smešno.
Polako... jedna za drugom iz mraka se pojavljuju visoke zgrade sa svojim noćnim rasvetama. Nismo ni primetili kada se sve pretvorilo u jedan veliki spektakl svetlosti... svuda oko nas! Ponovo se izdvaja "Perla Istoka"...
Sada mislim da bolje razumem Ismaelovo oduševljenje Hong Kongom i samim tim mi je još više žao što nisam uspeo da odem tamo da vidim to neverovatno mesto! Kaže... "Pudong je smešan u poređenju sa onim. Ovde su zgrade postavljene tu i tamo, a u Hong Kongu to su čitavi hodnici i koridori sačinjeni od visokih zgrada, od kojih vrat brzo zaboli ako se čovek trudi da vidi gde im je kraj".
Bilo je vreme da krenemo polako, da ne zakasnimo na voz natrag za koji smo kupili karte jutros. Ipak, rešili smo da još jednom sa druge obale reke bacimo pogled na Pudong. Videli smo u podne kako to izgleda, a sada to sve da zaokružimo jednom noćom panoramom... strava! Kao na fotkama koje sam gledao na TV-u i internetu.
Pošto nismo lepo procenili koliko vremena treba metrou da stigne do Južne Železničke Stanice, uspeli smo da zakasnimo na voz. Moja drugarica se malo potresla, jer kaže da nikad u životu nije zakasnila na voz!? A meni je to sve samo zaokružilo sve ovo što sam danas video i doživeo. Zamenili smo kartu uz neku malu doplatu za prvi sledeći voz. Vratili smo se kući, a pošto je bilo kasno morali smo taksijem. Ispratio sam moju učiteljicu do njenog studentskog doma, a onda odspavao nekih pet minuta u taksiju dok nisam i sam stigao kući i bacio se u krevet. Sutradan sam čuo od mojih drugara ovde da su u Šangaju neki diplomirani strani studenti, koji su takođe tamo preko IAESTE na praksi, našli stalno zaposlenje i ostali da žive tamo!! Uh... nažalost, moja diploma je tek oko pola godine daleko. voleo bih da ovo bude (i osećam da hoće) tek početak jednog dužeg prijateljstva između mene i ovog neverovatnog grada.
