Život jednog Kineza

Jun Nan - Kunming, Dali i Lijiang

Kako izgleda deo Kine koji je prvi na spisku želja za putovanje kod 90% Kineza koje smo pitali? U ovaj polu-zabačeni deo Kine rešili smo da putujemo nedelju dana pre prvomajskih praznika, jer tada možemo da se oprostimo od karata za voz i samo da se nadamo (2-3 puta skupljim) avionskim kartama. Krenuli smo Ismael i ja, mada sam posle ostao sam jer on i Katia nastavljaju zajedno prema Tibetu, a ja se vraćam u Hangdžou. Zbog kratkog vremena i dugačkog puta spavao sam uglavnom u vozu i autobusu, a preko dana obilazio koliko god sam mogao... biciklom, nogama, kombijem...

Subota i Nedelja, 21. i 22. april - put za Kunming

Iako sam navio mobilni na 12 sati (da se dobro odmorim pre pakovanja), oko pola 10 me probudio Wan Jin Jiang. Donosi nam karte za voz od Šangaja do Kunminga, koje je neki njegov kolega kupio u Šangaju. Zašto od Šangaja? Pa... iako voz prolazi kroz Hangdžou, ovde ne možemo kupiti karte za tvrdi ležaj (engl. hard sleeper), već to može da se uzme samo na početnoj stanici voza, tj. u Šangaju. Da stvar bude komplikovanija... ne možemo da upadnemo u taj voz u Hangdžou, već moramo da idemo u Šangaj!! Zato što neko može da nam zauzme mesto ako nas nema na početnoj stanici. Tako je to ovde... sve to oko vozova su Kinezi iskomplikovali koliko god su mogli. Kad se popeo gore, ponudio mi je da mi pozajmi njegov ruksak. Uh... ovo me je spasilo neviđenog cimanja. Sada, kada pogledam unazad, mislim da bi mi ruke i kičma propale totalno da sam morao svuda da vucaram pored ranca i neku od moje dve velike obične torbe. Ako mi ostane neka kinta, sigurno kupujem jedan pre nego što se vratim kući.

Pošto smo bili tesni sa vremenom, uzeli smo taksi. U celoj frci oko pakovanja nešto je moralo da se zaboravi... punjač za mobilni. Vrhunski sam uspeo da ga u petak zaboravim na poslu i sada je jedina varijanta da ga Katia ponese, pa da se nađemo negde, par hiljada km daleko odovde, da mi to da... ne može biti jednostavnije. Kada smo ušli u voz, iz kese vadim našu standardnu hranu ("čao mien" - pržene rezance i "đao cz" - knedle sa mesom) i jedem na iznenađenje ostatka putnika... šta im je toliko čudno, nikad nisu videli gladnog čoveka? Pa barem jedem uljudno, bez pljuvanja, mazanja, mljackanja i brljanja. Posle dva sata stižemo u šangaj. Od grada sam video koliko i od Pariza kada sam dolazio ovde... što će reći okolinu železničke stanice i to je to. Detaljno razgledanje će morati da sačeka neku drugu priliku, verovatno kada se vratim i primim platu za ovaj mesec. Posle 2 sata blejanja po ovoj ogromnoj stanici (što s obzirom kako fensi-moderno izgleda sve ovo, nije bilo ni malo dosadno) upadamo u naš voz. Nalazimo ležajeve bez problema, ali mi neki dekica uzima kartu iz ruku i nešto priča... ništa ga ne razumem! "Daj mi moju kartu!" ("gei uo uoda piao!") i otmem mu svoj papirić. Tu smo se fino smestili i upoznali sa društvom koje su činile dve devojke, jedna iz Šangaja (sva u nekom fensi fazonu, malo digla nos) i jedna iz Kunminga (fina neka, ne priča engleski, ali nam je pomogla da nađemo naš hostel kada smo stigli u Kunming). Pričajući sa njima smo ubijali vreme, jer put do Kunminga traje 35 sati!! Da da... bukvalno živiš u vozu dan i po. Tu sam skontao da će mi ovo putovanje biti dobra prilika da praksiram moj nezavidni fond Kineskih reči, jer ću uglavnom sam putovati, a 90% Kineza (pogotovu po malim mestima koja ću da obiđem) ne priča maltene ništa od Engleskog. Čak i nama, totalnim budalama i početnicima je očigledno da ova iz Šangaja ima žešći južnjački naglasak, što mu dođe ovako: ne kaže "Hangdžou" nego "Hangczou", nije "Šanghai" nego "Sanghai"... i tako kada je pitamo za neku reč ona nam kaže sa tim južnjačkim naglaskom, pa mi ponovimo u severnjačkom (Putonghua - zajednički jezik, zvanični dijalekt države, inače sa severa Kine), pa nas ona ispravi u južnjačkom stilu. Kako se kaže voz? "Huo che"... aha, znači "Huo če?"... ne nije dobro... "Huo che" i tako 5-6 puta se vrtimo u krug. Međutim, ova druga saputnica je imala "ispravniji" naglasak, pa smo nju više slušali (i više razumeli) što se tiče Kineskog.

Dok se vozimo, kroz prozor se smenjuju predeli kakve do sada nisam video... zemlja u Junnanu je crvene boje, pa kada se na tome naprave njive, bašte i sl. onda ta kombinacija crvene i zelene izgleda kao nešto što sam do sada samo na TV-u gledao. Inače, na poljima nepravilnog oblika iz vode vire kratke stabljike pirinča, a po njima pognuti rade neki seljaci, sa kupastim šeširima... osećam se kao bradati Mićić u njegovom "Svet na dlanu" serijalu. Smenjuju se ne tako velika brda, blagih ivica, sa visoravnima koje presecaju male reke. Svaki korak zemlje je obrađen (treba nekako nahraniti toliki narod), pa su tako padine brda kultivisane i izgledaju kao neke terase, stepenasto poređane jedna iznad druge... mnogo lepo izgleda!

I tako posle par litara Kineske instant supe, ko zna koliko pojedenog keksa i ostalih gluposti, malo priče na lošem Kineskom i mnogo priče na lošem Engleskom, u ponedeljak ujutro stižemo u Kunming, glavni grad Junnana...

Ponedeljak, 23. april - Kunming: Xi Shan (Zapadna planina)

Kunming

Odmah nakon izlaska iz voza, ova druga saputnica (koja slabo priča engleski ali joj je Kineski vrlo razgovetan) ponudila nam je da nas njen prijatelj ili rođak ili tako nešto, nismo baš razumeli (toliko o našem Kineskom) odbaci kolima do hostela u kojem smo rezervisali sobu. Pre toga sam namerio da kupim kartu iz Kunminga za Hangdžou, pošto neću da se zakucam opet u jednom gradu 4 dana duže i da dam brdo para za avion. Problem je što je kartu moguće kupiti samo za 5 dana unapred... uh! To znači da će ovo biti ekspres tura... ja nisam pravio maltene nikakve planove dok ne kupim kartu natrag kući, ali ovo nisam očekivao. Dobro... ostaću jedan dan u Kunmingu sa Ismaelom i sutra sabajle dolazim da kupim kartu za pet dana unapred. Da nam čekanje u redu ne propadne, kupili smo karte za Kamenu Šumu (Shi Lin) koje su nas koštale 64 dinara u jednom pravcu... maltene kao noćni u BG-u (ako nije poskupeo u međuvremenu, dok sam ja ovde). Ali voz je označen kao "spor" i treba mu 3 sata da pregura 90 km... poznato? BG-NS može to i sporije mislim, ali kada je voz pun polu-pijanih mentola koji se dernjaju i vesele što idu na EXIT mnogo je zabavnije, nego kada vam društvo prave Kineske dede i babe.

Odbace nas ona devojka i njen prijatelj (ili šta već) do vrata hostela "Kunming Youth Hostel", a mi se budale nismo setili ni jednu zajedničku fotku da uradimo... da ne spominjem neku sitnicu da joj damo da se odužimo. I tako oni odoše a mi pravac recepcija, kad tamo... neki Englez se odjavljuje... šta je bilo? Idi pogledaj WC pa će ti biti jasno... Ma za noć-dve će biti OK valjda! Dobro, srećno ljudi! I tako mi ostavimo stvari, ja platio 160 dinara za jednu noć i odosmo u šetnju. Daj prvo da sednemo da popijemo neko pivo, sok ili nešto treće, da smislimo plan, pa u akciju! Ispred hostela je neko mnogo fino uređeno jezero sa nekim paviljonom i parkićem, što je bilo idealno mesto za odmaranje kičme i mozga od drndanja po vozu i smaranja u redu za kartu. Vreme teško da može biti bolje... oko 25, tu i tamo neki oblak... kao na razglednici. Odmah sam zaboravio onu dosadnu kišu kakva nas mori u Hangdžou i prepustio se čarima Kunminga! Posle pola sata blejanja, smislili smo šta ćemo... sutradan uveče ja idem vozom u Dali (raspitao sam se za kartu na stanici jutros i ovo je provereno), tamo provodim jedan dan i onda se pakujem i idem u Lijiang, gde odvajam dva dana. Posle se vraćam u Kunming i odoh natrag u Hangdžou.

E sada.... zašto Katia nije pošla sa mnom i Ismaelom? Pa, u kompaniji su joj rekli da za petak mora da pripremi prezentaciju i preda je svom šefu, a u ponedeljak da je održi... koja glupost! Zašto ne može odmah u petak da drži prezentaciju? Pa zato što njeno odeljenje ima neko pravilo da obavezno mora proći bar jedan dan od završetka (kada se pusti mail svima o tačnom datumu i vremenu držanja prezentacije). Kada je pitala jednu našu dobru drugaricu sa posla (iz istog odeljenja), ona je dobro izribala i održala joj predavanje o tome kako mi stranci ovde nikad ništa ne radimo i da nemamo pravo da se ljutimo kada kompanija od nas traži da se pridržavamo bar nekog pravila... bez obzira koliko je glupo. Poenta je da ona kreće u ponedeljak (dva dana posle nas) i nalazi se sa Ismaelom u Kunmingu (ja sam tada već u Daliju), posle čega bismo trebali da se svo troje sastanemo u Lijiangu u petak (pre mog povratka u Kunming i Hangdžou). Ovo je bitno jer je ona pokupila moj punjač i daće mi ga kada se (i ako se) nađemo. U međuvremenu se štekam za bateriju i uključujem mobilni na svakih 2-3 sata samo da vidim jel ima neki SMS ili sl. Uh... komplikovano, ali poenta je da ću većinu puta biti sam i sa mobilnim koji uključujem samo u krajnjoj potrebi.... zabavno.

I tako rešili Ismael i ja da odemo do Xi Shan planine (Zapadna Planina) i da tamo provedemo popodne. Kaže u nekom vodiču koji Ismael ima (čuveni "lonely planet") da se odatle vidi ceo Kunming i veliki deo obližnjeg jezera. Po ovako lepom danu ne treba nam ništa više da nas ubedi da odemo tamo. Raspitamo se na recepciji i krenemo sporijom (i naravano, jeftinijom) varijantom, a to je menjanje autobusa dok ne stignemo gde treba. Pošto smo ubili sat-dva nalazeći odgovarajuću stanicu uvideli smo da nam ponestaje vremena, pa smo uzeli taksi do tamo... nije jeftino, ali smo stigli za 20ak minuta. Mene cela ta planina dosta podseća na Košutnjak, samo što je mnogo viša i pogled baca na grad i jezero pored njega. Tu nas saleću prodavci drangulija i neke hrane, pa pošto smo ogladneli malo probamo neke hladne rezance sa nekim začinima... to je bilo dobro! Uputili smo se na Zmajevu Kapiju (Long Men) sa koje pomenuti vodič kaže da se pruža najbolji vidik. Još je dobro i to što odatle možemo da uhvatimo žičaru i da se spustimo do dna planine ili čak do druge strane jezera! I tako posle nekog vremena penjanja po stazicama usečenim u liticu planine, stigli smo do pomenute kapije. Stvarno super! Po ovako lepom vremenu nema boljeg mesta od ovog. Pa još šetnja kroz šumu, pa uske staze, pa hladovina... mnogo dobro!

Uputismo se prema pomenutoj žičari, međutim ispostavi se da je kasno i da su za danas zatvorili. Malo smo se smorili, jer smo hteli da vidimo kako izgleda sve ovo iz ptičje perspektive, ali nema veze... spustili smko se dole i vratili se do hostela. Tu smo imali bliski susret sa WC-om koji je onaj Englez toliko napljuvao. Tri pregrađena dela... podseća na ono što smo videli u onim lavirint-ulicama u Pekingu. Smrad se oseća čim se izađe u dvorište, a kada se zaviri u pregrađene čučavce vidi se i odakle dolazi. Prve dve pregrade zu zagađene fekalijama do neupotrebljivosti, a u trećoj (upotrebljivoj) kada se pusti voda dobije se neka vrsta mešavine fontane, vodoskoka i poplave. Dobro... preživeli smo to i odosmo da blejimo po gradu i da usput nađemo nešto da jedemo. Posle duže šetnje, vidimo da je ovaj Kunming noću simpatičan grad... podseća na Hangdžou: mešavina srednje-visokih osvetljenih poslovnih zgrada sa reklamama i lepo uređenih parkova i poneka rečica. Samo što ovde ima više palmi i sličnog tropskog drveća zbog toplije klime.

Tu smo na jednom fensi trgu sa lepom fontanom, okružen nekim reklamama, itd. videli masu ljudi okupljenu oko nečega. Odemo da vidimo šta se dešava... sredovečni i stariji ljudi, lokalci, vidi se definitivno da baš ne pucaju od para, okupili se oko dvoje. Čovek i žena pevaju jedno drugom nešto. Kao neki duel... naizmenično jedno drugom recituju neke stihove, ali sa melodijom. Čin nam se da svaki put po malo promene tekst. Sve sam to lepo snimio u film, pa ćete da vidite kad se vratim. Zablesali smo se u ovaj neobični ritual (u sred velikog grada videli smo nešto što nam se činilo kao stari običaj). Blizu ovo dvoje, videli smo još neke grupe ljudi. Odemo da vidimo šta ima.... neki lik peva, a dvojica ga prate na gitari. I tako otpeva čovek 3-4 pesme, pa kad neki njegov asistent krene sa šeširom da zatraži koju kintu, Kinezi se naglo prorede... Ismael i ja smo ubacili neku sitninu. Posle ovoga smo se uputili negde da nađemo nešto da jedemo i dok smo šetali naletimo na neki trg na obali nekog kanala. Sve fino uređeno, maksimalno kulturno. A tamo... brdo ljudi! Šta rade? Pa imaju neki mali CD plejer ili sl. i sa njega puštaju muziku, a onda svi grupno igraju. Kao škola plesa, samo što se ljudi okupljaju spontano i ima ih najrazličitijih godišta: od klinaca do baba i deda. Malo dalje od ove grupe, stariji ljudi vežbaju Tai Ji (Ismaelove kolege... he he), ali imaju različite rekvizite, kojima mašu po vazduhu... mislim da im to predstavlja kao neke mačeve mislim. Lepa navika, ali ja nisam navikao na ovo pa mi izgleda po malo smešno. Ovo nam nije zabavno kao "plesna škola na otvorenom" jer smo slične stvari viđali i ranije. Blizu ovog mesta naleteli smo na neki kineski fast-food gde prave prženi krompir! Srce mi je zaigralo kada sam video ovo... daj odmah duplu porciju! Pa na to sve onda nabace malo nekog ljutog začina i bude mnogo dobro!

Posle "večere" krenuli smo u hostel, jer sam rešio sutra da ustanem u pola šest, da se odjavim iz hostela i da odem na železničku stanicu i kupim kartu za voz od Kunminga do Hangdžoua. Onda se nalazim sa Ismaelom (oko pola osam) na preonu sa kojeg polazi voz za Kamenu Šumu. WC su u međuvremenu malo upristojili, pa je sada umesto pretežno za životinje i ljudima postao upotrebljiv. To me je obradovalo, pa sam se tako raspoložen istuširao pa odoh da spavam.

Utorak, 24. april - Kunming: Shi Lin (Kamena Šuma)

Nije bilo teško ustati rano... verovatno sam se za života naspavao u onom vozu dok smo dolazili ovde. Uprtio sam svoje stvari, izbudio nekog nesrećnika koji je rasklopio neki krevet na recepciji (pa spava u istom), i odjavio se. Sačekao sam kratko vreme autobus do stanice i stao u red... nije bilo problema za kartu (posle početnog Kineskog, službenica se prešaltala na Engleski, pa mi je olakšala posao). U devet uveče idem za Dali, uzeo sam mekani ležaj (engl. soft sleeper) i naspavan ću da stignem tamo ujutro, spreman da šipčim ceo dan!

Ismael me čekao ispred voza za Kamenu Šumu kao što smo se i dogovorili. Šta je to uopšte kamena šuma? Erozijom kamena nastale su tvorevine interesantnog oblika, različitih veličina na crvenoj zemlji, sa ponekim jezerima, itd. Kažu da to treba videti. U vozu je preko puta nas sedeo par starijih ljudi, pa sam sa njima nešto, kao, zborio. Mada nije bilo loše... zabavno je u svakom slučaju, jer se svaki put kada razumeju šta im kažem ili obrnuto beš oduševim. Tu mi je Ismale odao priznanje da mi je Kineski mnogo bolji nego njegov, na šta sam ga ja podsetio da sam za razliku od njega odlušao 40ak polučasovnih lekcija, prešao 5-6 lekcija iz udžbenika sa našim "učiteljicama" na univerzitetu i odslušao 2-3 podkasta za učenje Kineskog. Ipak nije to sve za džabe i sada mi je baš drago što sam toliko vremena u ovo uložio. Da se razumemo... dijalog se svodi na NAJOSNOVNIJE razgovore na temu: "Šta ste jeli za doručak?", "Koliko dece imate?" ili "Koliko dugo živite u Kunmingu?", ali kada bih ja sreo nekog stranca koji posle tri meseca ovde sa mnom može na istu temu da razgovara, ja bih mu iskreno čestitao. Dosta s tim... poenta je da se ponosim mojim bednim Kineskim i da mi je bez obzira koliko loš, učinio ovo putovanje lakšim i zanimljivijim.

Posle 3 sata ljuljanja u vozu i stajanja u svakom mogućem selu, stižemo u Shi Lin. Sa stanice raskrsnica vodi na dve strane: "Nai Gu Shi Lin" i samo "Shi Lin". Pošto smo u Ismaelovom vodiču pročitali da je ovo prvo ustvari manje iskomercijalizovano i manje poplavljeno turistima, nije nam dugo trebalo da se odlučimo gde ćemo. Malo me je smorilo što moram već u pola četiri popodne da se vratim na stanicu, jer naredni voz ne stiže u Kunming na vreme da uhvatim onaj moj za Dali. I tako krenuli peške nekom praznom ulicom... samo tu i tamo prođe neki kamion. Ljudi nigde... sve u svemu atmosfera kao u filmu: podne, nigde nikog oko nas dvojice, samo crvena ispucala zemlja i kamenje neobičnog, neprirodnog oblika.

Tu i tamo se vidi po neka kuća ili njiva... sve u svemu neka post-apokaliptična atmosfera. Izgleda kao veštački napravljena scenografija. Posle jedno sat vremena stižemo do neke kapije... levo ili desno... nemamo pojma gde sad. Probamo desno, tamo neke gluposti neko jezero i neki most... ne vidimo nigde neko konkretno kamnenje, pa se odlučujemo za drugu varijantu koja nas dovodi na neviđeno mesto!! Ispred nas put, sa desne strane njive na crvenoj zemlji, iza njih jezero iz kojeg vire neki kameni oblici, pored jezera, uz njive pruža se neko malo brdo istog nepravilnog oblika, sa nekim žbunovima i drvećem. Sa leve strane puta su takođe njive, ali se u daljini vidi veliko brdo totalno nepravilnog oblika, ispod kojeg ide neka stazica. Uh... da sam se tada setio da napravim jednu panoramsku fotku, ne bih sada morao ovoliko da naklapam, a mnogo bi lakše bilo da se prenese doživljaj ovog mesta.

I tako se uputismo prema tom jezeru. Penjemo se po kamenju i pazimo da ne upadnemo u vodu čudne boje, kad ono... odjednom iza nekog kamena naletimo na nekog nesrećnika koji čuči. Šta će... priteralo čoveka, a u nuždi se sredstva ne biraju, a i verovatno je za njega ovo mesto normalna stvar, kao kod nas, recimo, neka šuma na planinini. Kamenje njemu ne služi za penjanje kao nama, već za neke druge stvari. On ovde radi na nekom polju i od toga živi, a nas dvojica mentola se tu penjemo po stenama ko neki majmuni... kakve veze to ima sa njim i šta ga to interesuje. On je nastavio da radi svoj posao, a mi odosmo dalje. Interesantno mi je bilo kako ovi ljudi uspevaju da kultivišu ovu zemlju, kada izgleda kao da vodu nije videla od postanka.

Tu smo se popeli na neko omanje brdo, svo načičkano tim čudnim kamenjem i nekim žbunovima. Onda smo između neke dve njive krenuli ka glavnom putu. Tu smo imali bliski susret sa nekim ogromnim volom, ali je ova životinja bila krajnje nezainteresovana za nas (baš kao i onaj lik što čuči), pa smo opušteno produžili dalje. Onda smo napravili krug oko njiva, ali sa druge strane, u podnožju nekog većeg brda, kroz neku malu šumu. Tu smo malo ogladneli pa se valjalo pojesti nešto, a to znači keks, jabuke i voda. E tada smo se osećali, a i izgledali smo, kao pravi turisti i jedan seljak koji je terao nekog vola pored nas, nije nam uzvratio pozdrav. Polako je vreme bilo da krenem nazad na stanicu da kupim kartu i da čekam svoj voz nazad za Kunming. Ismael je nastavio u onu drugu, kako u vodiču kaže, više iskomercijalizovanu šumu. Tu smo se na stanici rastali u nadi da ćemo nekako uspeti da se nađemo u Lijiangu za par dana.

Dok sam kupovao kartu, neki lik pored se smejao ko nezdrav. Bog zna koliko mu bilo smešno i neobično što sam na Kineskom kupio kartu za voz. Pošto se toliko oduševio, naravno, prišao je da se upoznamo, tako da sam imao društvo u naredna 3 sata ljuljanja u sporom vozu za Kunming. Kada smo stigli na stanicu pitao sam ga da li negde ima internet kafe (ovo je bilo dobro... pošto ne znam kako se kaže na Kineskom, a na Engleskom nije razumeo, onda sam mu napisao dva Kineska slova koja nije teško zapamtiti jer se inače viđaju na svakom ćošku maltene). Bilo je smešno kada me pitao koliko imam braće i sestara, pa kada sam mu odgovorio, on klimne glavom i kaže "I know"... lik je izgleda i vidovit! Onda se ponudio da odemo do njega kući, tj. kod njegovog brata i žene mu na gajbu. Tu sam imao priliku da vidim kako izgleda "moderna" Kineska gajba. Spušteni plafon sa nekim šarenim (ali suptilnim) osvetljenjem. Ogromni TV, fensi stub, fensi laptop... sve Kineske marke za koje prvi put čujem u životu. To je ovde normalna stvar i ljudi zaista veruju i često kupuju Kineske robne marke kada je elektronska oprema u pitanju. Izgleda da za njih pojam "kineski laptop" ili "kineski TV" ne zvuči tako gadno kao za nas... da li možete da zamislite kakav bi bio uspeh na našem tržištu televizora marke "Kankun" ili tako nešto (inače font i logo kao "nokia")? Sigurno ne bi bilo tako slavno kao ovde.

Vreme je bilo da krenem na stanicu, pa sam se uslikao sa domaćinima koji su me bog zna kako srdačno ispratili (tako je to uvcek kod Kineza), a ja sam im ostavio jedno pakovanje keksa, jer drugo nisam imao. Na stanici nisam ništa kupio da jedem, jer ću ionako spavati u vozu ceo put. Kada sam ušao u kupe, video sam da mi društvo prave neki sredovečni čovek i njegova majka. Predstavio se ka Džek (Kinesko ime nisam uspeo da zapamtim), pa smo na finom engleskom popričali o Daliju i Lijiangu koji su moje sledeće odredište. Tu mi je ostavio broj mobilnog i rekao da bi se uvredio ako bi mi nešto trebalo a da ga ne zovem za pomoć. Tako ti je to ovde. Oko pola šest sabajle voz stiže u Dali, tj. Xiaguan koji se nalazi na 15 km od starog grada Dalija... 

Sreda, 25. april - Dali: Stari grad, Tri Pagode i stari Bai narod

Dali

Kada sam sišao sa voza, saletelo me brdo taksista... jedva sam se odbrani da me ne ubace u neka kola! Onda malo razmislim... dok ja sačekam javne buseve da krenu da voze... ipak je tek pola šest. Kad se mora nije teško, pa sam nekog pitao koliko je otprilike taksi do hostela na koji sam bacio oko, pa kad smo se pogodili ubacio sam svoje stvari u gepek i odosmo. Posle 15ak minuta vožnje stižemo do "Hosteling International" znaka gde se zaustavljamo. Na recepciji neki pijani lik, da li je Englez, Australijanac, Kanađanin... nemam pojma... samo znam da je pijan ko letva. Nešto priča... klati se, kaže mislio sam da si iz Slovenije po tvom naglasku Engleskog... hm... nije bio daleko. Tu sam platio isto 160 din. krevet u četvorokrevetnoj sobi, raspakovao se... i već je svanulo potpuno. U hostelu sam odmah rezervisao neku jeftinu kartu u minibusu za Lijiang za sutra u 7 ujutro. Iznajmio sam bicikl za 80 dinara ceo dan i odoh...

Simpatičan gradić... unutar zidina su stare ulice, ali ipak po većim idu autobusi javnog prevoza i automobili pa to malo kvari utisak. Bez obzira... male radnjice i sitni restorani prave atmosferu nekog ranijeg vremena. Žao mi je što ne znam kako se zovu neka tradicionalna jela provincije Junnan (pošto svaka provincija ima svoju kuhinju, koja se bar po nečemu razlikuje od ostalih). Ali dobro... tu su stara dobra jela koja smo doktorirali u Hangdžou. U nekom malom fast-food restorančiću sam se najeo i popričao sa neka dva Kineza koji su isto iz Hangdžoua došli da obiđu Lijiang. Pošto sam u hostelu pazario neku lepu mapu (stvarno lepo izgleda... lep suvenir) rešio sam da se uputim u park "Tri Pagode". To je najpoznatije turističko odredište u Daliju i tu se po sunčanom danu tri pagode ogledaju u nekom jezercetu... fino, nema šta! Kada sam ostavio bajs na nekom parkingu, malo sam se zblanuo kada sam čuo da je ulaznica za ovaj kompleks hramova i parkova oko 1000 dinara!! To je otprilike duplo više nego za Kineski Zid, a skuplje i od Zabranjenog Grada... baš su ga razvalili sa cenom.... ali šta sad? Ko zna kada ću i da li ću opet da se vratim ovde... daj tu kartu pa da vidimo te pagode i to jezero dok se ovi oblaci nisu navukli.

Inače... Dali se nalazi između Erhai jezere sa jedne i Zelene Planine (Cang Shan) sa druge, tako da stvarno lepo izgleda kada se okreneš u krug pa pogledaš oko sebe. Park sa tri pagode i još nekim hramovima nalazi se na padini Cang Shan planine i penjući se uzbrdo, polako se otkriva sve bolji i bolji pogled na gradić i jezero, sve dok se ne popne na najviši toranj (na Kineskom: Toranj Za Gledanje Grada i Jezera) odakle se stvarno najbolje vidi cela ova dolina sa jezerom, zatvorena planinskim vencima na sve strane.

I tako... proguram se kroz 5-6 grupa turista (ovo je mnogo smešno... imaju vodiča koji je obučen u tradicionalnu odeću Bai naroda koji živi na ovim predelima i imaju neki spikerfon ili tako nešto da ih ljudi iz grupe jasno čuju. A ovi... svi nose kačkete u istoj boji ili neke zastavice jednako obojene... cirkus. Sredovečni i stariji ljudi organizovani kao deca u obdaništu!) Uputio sam se ka ta tri spomenika (koji su inače... rekonstruisani 1980 i neke godine, tako da ovo što se danas vidi i nije bog zna koliko staro... ali barem izgleda autentično. Bar tako tvrde Kinezi). Tamo me sačekalo "malo" iznenađenje... na fotkama koje sam video vidi se neko jezero, a između njih tri pagode, pa sve to izgleda kao na nekom filmu... međutim. Turizam je čudo! Ispostavilo se da jezera nema NIGDE i da tri pagode samo stoje u sred nekog parka, a najbliže jezero je verovatno ono veliko Erhai na kilometar odavde... uh!! Marketing je majka uspeha danas i ne zaobilazi turizam! Bez obzira... fino to sve izgleda i nekako ti puno srce kad znaš da se šetaš po nekom mestu koje si gledao samo na slikama i o kome si slušao toliko priča.

I kada sam se na kraju popeo na tu najvišu tačku u ovom parku, vreme je bilo da se krene dalje... jedan dan je malo vremena i nemoguće je videti sve što čoveka zanima ovde, ali ajde barem da vidim ono što mi se čini najinteresantnije. Odvezao sam se do jezera u nadi da ću tamo moći da sednem u neku hladovinu i da se odmorim pored vode. Umesto toga, naleteo sam na neko pristanište brodića i čamaca koji voze ljude po jezeru... hm... nešto mi je to skupo delovalo, a i oduzeće mi mnogo vremena, pa sam batalio ovu ideju. Onda sam se uputio u hostel da se raspitam kako mogu da dođem do kulturnog centra Bai naroda u malom mestu Xizhou nedaleko od Dalija. Tu su me uputili na neki javni minibus koji za 40 dinara vozi tamo. Usput... dok sam išao na stanicu sam video na ulici neku ženu koja pravi neki fastfood koji do sada nisam video, a ne mogu da izvalim šta je to? Da li je sir... nije. Da li je neka vrsta tofua... možda, ali nisam siguran. U svakom slučaju je bilo dobro, pa začinjeno kikirikijem i nekim ljutim začinom. A za dezert neke čudne bobice... kao pasulj, samo malo drugačije. Kuvano, pa zaslađeno nekim sirupom! Jao ala sam se dobro najeo ovoga! Na kraju sam je zamolio da mi napiše kako se zovu ova jela... a pošto žena ne zna da piše pinyin Kineski (ranije sam ovo pomenuo: pisanje kineskih reči latinicom), ona mi napisa na Kineskom. Mnogo sam joj se zahvalio i nahvalio joj klopu, a ona me ispratila sa uobičajenim pozdravom "Man czou!", što mu dođe bukvalno "Idi sporo!", a znači neka ti je bezbedan i siguran put.

I tako se raspitam gde je stanica za taj minibus... eskiviram nekog koji je hteo da me navata da me vozi tamo za 250 dinara... hehe. Interesantno je kako čim im se na "Hello!" odgovori na Kineskom, odmah se menja pristup i odjednom nisu više toliko dosadni. Verovatno kada nalete na stranca koji priča nešto Kineskog, vide da nije neka standardna turistička ovca i onda ne dave toliko. Nahvatam na kraju taj jeftini kombi i odoh! Posle 20ak minuta vožnje vozač me ostavio na sred nekog puta u nekom malom selu... koja pustara! Ali tu se odmah našao neki lik sa nekim motornim triciklom ili tako nekom sličnom kantom koji me za 8 dinara odvezao do ispred ulaza u taj kulturni centar.

Tu sam za 400 dinara imao kompletan program i vredeo je mislim i mnogo više od ovoga. Dobio sam ličnog vodiča (koji priča ok engleski), pa me je provela po tradicionalnoj kući Bai naroda i objasnila neke običaje i verovanja, onda me odvela da pijem čaj iz tri dela (engl. three courses tea) Sednem naspram nekog lika za mali stočić, on ima neki posebni escajg za čaj pa dok pravi i služi mi taj čaj ovaj vodič mi priča o svakom ponešto. Mnogo mi je bilo interesantno... cela ta ceremonija: prvo ide gorak čaj koji ostavlja malo slatkog ukusa u grlu. To je, kao, za osveženje. Onda ide cvetni čaj... neki cvetovi se kuvaju. To je malo slatko (iako se ni pod razno ne stavlja šećer) i stvarno je odličnog ukusa! Onda ide "mesečev čaj" koji po meni ima najbolji ukus i on je ako sam razumeo poenta cele ceremonije. Na kraju su mi servirali nešto što se priprema kao čaj, ali je u stvari lek. To pomaže kod stomačnih tegoba, a Bai narod to konzumira posle "čaja iz tri dela".

Onda me moj vodič odveo u neku veću sobu sa niskim stolicama. Tu sam prisustvovao nekoj, kao, svadbenoj ceremonij Bai naroda i video neke plesove i čuo malo te stare muzike. Naravno... celo vreme iznose različite čajeve! Mnogo mi je fino bilo ovde i baš sam bio srećan što sam ovde došao umesto što bih se ljuljao u nekom čamcu po jezeru. Onda sam se malo prošetao sam po ovoj kući... zavirio u sve žive sobe i polako krenuo nazad u hostel. Ista ruta... motorni krš na tri točka, pa onda minibus i eto me u hostelu. Iz hostela u hostel se kvalitet WC-a poboljšava... dok sam se vozi jutros po gradu pitao sam se čemu služe onoliki ogromni ćupovi koje prodaju na svakom ćošku.

Rešio sam da pre spavanja malo obiđem peške ovaj stari grad, mada je centar iskomercijalizovan i ima radnjica i restorana na sve strane (mada ne toliko kao u Lijiangu) lepo je bilo šetati se po ovako lepom vremenu. Kada sam se vratio kasnije u hostel, saznao sam da sam dobio cimerke u sobi... tri devojke iz Izraela. Nisam ranije čuo ovaj čudan jezik... kao da im se nešto zaglavljuje u grlu s vremena na vreme... neobično. Sve tri su odslužile vojni rok koji je u Izraelu obavezan za žene i imaju neke oficirske činove!! Boga mi... moram da pazim šta radim... nema zezanja sa Izraelskom vojskom! Naravno... maksimalno su bile prijateljski raspoložene pa smo se fino ispričali. Spakovao sam stvari, istuširao se i odoh da spavam. Sutra se u pola sedam ustaje i ide za Lijiang!

Četvrtak, 26. april - Lijiang: Bazen Crnog Zmaja i stari grad

Lijiang

Nije mi bilo teško da ustanem... kombi je bio ok i posle tri sata vožnje po brdima i dolinama Junana stižemo u Lijiang. Inače, do ovog grada još uvek nije izgrađena pruga, pa ću nazad u Kunming ići autobusom. Tri Izraelke iz Dalija su mi preporučile neki hostel i dale mi vizit kartu. Čim sam našao neki javni telefon, okrenuo sam broj i zamolio Kineza koji je radio tu pred nešto da mi pomogne, pa je on lepo objasnio ovoj ženi gde da dođe po mene. Posle deset minuta eto neke devojčice... ubaci moje stvari u neki kombi i brzo smo bili u hostelu. Hm... mogu reći da mi se mnogo sviđa ovo mesto! Izgleda kao porodična kuća, sa dvorištem, a oko njega su u prizemlju i na prvom spratu sobe. Domaćini su jedna porodica: Mama, Tata i deca... tako se i zove mesto "Mama Naxi Guesthouse". Inače, Naxi je narod koji živi na ovim prostorima i kao i Bai ima bogatu kulturu i tradiciju. Pišem SMS Ismaelu i šaljem mu telefon ovog mesta... nema odgovora od njega, a ja moram da držim ugašen telefon jer se baterija polako prazni.

Prvo sam se rešio da odem do Yuquan Gong Yuan (Yuquan javni park) poznatog kao Bazen Crnog Zmaja, u kojem se između nekog paviljona i mostića na jezercetu u daljini ogleda velika Snežna planina. Ovo je prizor u kojem su još pre 300 godina uživali Kinezi u ovom parku... stvarno bi red bio da vidim to čudo. Mada... znao sam da će teško biti danas, jer su se navukli neki oblaci, pa se planina i nevidi dobro, a jezero nije savršeno mirno, pa se odraz ne vidi dobro. Na ulazu sam pokazao neku cedulju koju su mi u firmi napisali kao potvrdu da sam student. Iako me je kasirka nešto mrko pogledala, ipak mi je dala popust na kartu. Sve u svemu mnogo sam bio srećan... iz istog razloga kao u Daliju: opet sam na nekom mestu o kojem sam slušao priče i koje sam na desetinama fotki gledao... mnogo mi dobro ide ovo putešestvije za sada!!

Posle ovoga sam se mislio da li je moguće možda dati neku grdnu kintu za taksi ili minibus i provesti poslepodne na Jangce reci, tj. Hu Tiao Xia (Klisura Tigrovog Skoka) gde se reka stisla u 4 km duboku klisuru, jednu od najubljih na svetu. Na dva mesta nalaze se kamene tvorevine koje kinezi zovu Hu Tiao Shi, tj. Kamenje Tigrovog Skoka. Tu je po legendi tigar koji je bežao od lovaca preskočio reku i pobegao na drugu stranu. Namerio sam da vidim i prvu krivinu reke Jangce u selu Shi Gu (Kameni Bubanj) - ako bacite pogled na bilo koju mapu sveta i reku Jangce, pa vidite kako na početku ide pravo, pravo, pravo na jug, sve dok na jednom mestu ne savije za 180 stepeni na sever. E to je to mesto!! Moram to sve da vidim, ali ne znam da li je moguće za tako kratko vreme. Kada sam se vratio u hostel da se kod porodice raspitam kako bi mi bilo najbolje da za tako kratko vreme vidim sve ovo, oni mi rekoše da sutra za 1200 din. mogu da obiđem sve to za jedan dan kombijem... uh... nije malo, ali vreme je ekstra kratko, pa nema baš šta puno da se razmišlja. Ok... onda sutra to obilazim. Tu sam iskoristio priliku da razervišem kartu za bus natrag u Kunming. Malo sam se smorio jer nisam mogao da spavam dve noći ovde pa da preko dana putujem nazad, jer treba 10ak sati busom. Pošto meni voz kreće u 3:40 popodne, moram da krenem uveče dan ranije busom sa ležajevima (bar ću da se naspavam pošteno). Mnogo su fini ovi ljudi... tata Naxi zove autobusku stanicu i kaže mi cenu, a onda ode do stanice i kupi mi kartu i ne uzima nikakvu proviziju za ovo!! Stvarno se osećaš kao da si gost, a ne mušterija.

Odoh da se prošetam po starom gradu malo. Od hostela sam skrenuo u prvu uličicu i njome krenuo dalje. Iako kućice lepo izgledaju, skoro svaka je pretvorena u neku prodavnicu suvenira ili restoran.Tada sam video nešto što mi je bilo mnogo smešno... sada me barem neće čuditi ako na uličnim tezgama i napijaci budem video kartonsku Cecu, Karleušu ili neke manekenke i sportiste kako "nose" neke jeftine haljine ili majice.

Utisak dodatno kvari gomila turista koja se gura po uskim ulicama. Na nekom brdu iznad krovova video sam neku pagodu koja jizgleda kao idealno mesto da se baci pogled sa visine na ovaj stari grad. Krenem ja u pravcu brda, ali pošto su sve ulice krivudave i sve liči na neki lavirint, vrlo je teško naći put. Naleteo sam tako sasvim slučajno na neki veliki trg na kome se masa turista gurala da se slika sa devojkama obučenim u tradicionalnu nošnju Naxi naroda.

Na kraju se popenjem na neko drugo brdo pored, odatle se lepo videlo sve, ali me je i dalje interesovala pagoda. Tu sam krenuo iza neke zgrade i izbio na neku kapiju na kojoj je neki čiča spavao. Pogledam malo bolje i vidim da je to ustvari ulaz u neki park u kojem se nalazi i ta pagoda. Iako je park bio lep, požurio sam da bacim pogled na stari grad pre nego što zađe sunce. Pogled sa vrha pagode ispunio je sva moja očekivanja i tu sam proveo nekih pola sata samo gledajući u krug.

Kada se sunce spustilo iza brda, a senke pokrile krovove kućica nije bilo svrhe više stajati ovde, pa sam krenuo nazad. Dok sam se spustio nazad u stari grad već je pao mrak. Sve kuće imaju lepo osvetljenje, a brdo i pagoda su fino osvetljeni pa sve zajedno izgleda neviđeno. Međutim, svuda se gurala masa turista pa sam se od šetnje brzo umorio, mada sam uzeo dosta malih poklona koji su interesantniji i jeftiniji nego u Hangdžouu.

Pre spavanja sam skoknuo do banke da podignem još malo para sa Kineske kartice (pošto sam se toliko nakupovao). Nisam kasno legao jer sutra ujutro dolazi vozač po mene da me vozi na reku Jangce.

Petak, 27. april - Lijiang: reka Jangce

Oko pola osam sam ustao da doručkujem pre nego što krenem na putešestvije oko Lijanga. Za doručak Mama mi je napravila neku prženu mekiku od kukuruznog brašna, pa odozgo omlet sa mladim lukom i kriške paradajza... sve to za 24 dinara! I tako dok sam uživao u svakom zalogaju u dvorište je ušao moj vozač, tj. neka starija žena, slobodno ću reći baba. Požurio sam sa doručkom iako mi je Mama par puta ponovila "Man č!" što znači "Jedi polako!", a u principu to mu je kao naše "Prijatno!". Baba je na engleskom znala samo da kaže "money", tako da sam naredna 3 sata u kombiju uglavnom ćutao i gledao kako se smenjuju zelena brda i crvene visoravni. Kada smo stigli do Klisure Tigrovog Skoka, baba me je ostavila na parkingu. Kaže čekaće me da se vratim, koliko god bude trebalo. To je bilo dobro, jer sam se malo zabrinuo da ova tura ne bude kao ona u Xianu kada nas je vodič u muzeju terakota armije stalno nešto požurivao. Na početku klisure reka je prilično tiha i nikad ne bih rekao da će da podivlja samo pola sata peške nizvodno. Posle nekog vremena klisura je postala vrlo strma, a staza usečena u liticu ukrašena natpisima "hodaj uz liticu zbog opasnosti od odrona". Pored ovoga, bilo je još nekih tabli, a ova se izdvajala svojom porukom napisanom na nekom jeziku na pola puta između Kineskog i Engleskog... nemoj ni slučajno da bacaš vatromet u sred klisure!

Tada sam ugledao ogromnu stenu tačno na sred klisure, tj. Kamen Tigrovog Skoka, kao da ga je neko dizalicom tu namerno spustio! Cela reka je stisnuta na 15ak metara širine na ovom mestu, pa onda još naleti na ovu kamenčugu... sve to pravi veliku buku, a lomljenje reke oko kamena mnogo moćno izgleda! Na ovom mestu klisura je duboka skoro 4 km i time se ubraja među najdublje na svetu.

Polako sam krenuo nazad babi. Strpljivo me je čekala u svom mini-vanu. Uputili smo se u grad Kamenog Bubnja, gde smo stigli posle sat vremena vožnje. Na nekoj karti sveta nađite gde Jangce prvi put, nakon spuštanja ka jugu od izvora, zavija za 180 stepeni i nastavlja da teče ka severu... e to je ovo mesto! Taj Kameni Bubanj nije nešto zanimljiv... kamena ploča valjkastog oblika sa nekim uklesanim pisanijem na Kineskom. Odatle sam snimio neki spomenik sa crvenom petokrakom malo iznad i uputio se tamo da malo bolje poledam kako se izvija ova velika reka. Impresivno... oko neke planine se uvija, a sa unutrašnje strane krivine za sobom je ostavila plodnu ravnicu koja je sada kultivisana i po njoj se mogu videti crne tačke u daljini koje su u stvari ljudi koji rade na polju. Odavde sam video i neki potok koji ide pravo prema reci... uh što bi bilo dobro da se tuda provučem i izađem pravo na obalu! Maltene sam se trčeći sjurio do potoka i posle kraćeg hoda našao na šljunkovitoj obali treće po dužini reke na svetu (6300km).

Onda sam sav srećan pokvasio ruke u ovoj žućkastoj vodi koja hrani toliki narod, a na kojoj se nalazi i najveća brana na svetu - Brana Tri Klisure.

Posedeo sam ovde jedno pola sata i pitao se da li sam zaista svestan gde se nalazim i gde je sada Beograd, a gde ovo zabito mesto u kojem sam sada. Polako sam krenuo na parking gde je baba dremala u kombiju. U putu nazad u hostel i ja sam odspavao jednu partiju. U hostel sam stigao taman na večeru o kojoj su mi svi gosti ovog hostela toliko pričali. Pošto sam ranije stigao u hostel nego što sam mislio, taman sam imao vremena da se opušteno istuširam i spakujem stvari. Onda sam mogao da čekam večeru sa ostalim gostima. Polako se dvorište punilo ljudima, a iz priče sam čuo da "Mama Naxi" ima TRI hostela u Lijiangu. Nije uopšte čudno da im posao dobro ide, ako se uzme u obzir koliko se oko svojih gostiju trudi ova simpatična Naxi porodica. Iz sva tri hostela ljudi dolaze baš u ovaj moj na večeru. Dok čekam, ubijam vreme pričajući sa šarenim društvom: Francuz (koji fino priča Kineski) sa svojom devojkom, pa Englez kojeg sam upoznao u Kunmingu u hostelu sa raspalim WC-om, neki Irac, pa onda Kolumbijac koji živi u Australiji, Amerikanac sa ženom Kineskinjom i klincem, neki Japanci, Švaba sa devojkom azijatkinjom (ne znam da li je Kineskinja ili nešto drugo), neizbežni Izraelci, itd. Upravo ovakve prilike da tolike ljude upoznaš i čuješ priče sa svih strana sveta čine putovanja još zanimljivijim. Stiže večera! Ukućani nam iznose tanjir po tanjir... povrće, pirinač, meso... nema da fali! Sve to 80 dinara! Nažalost, morao sam da prekinem večeru na pola, jer me je Mama upozorila da moram da krenem da mi ne bi pobegao autobus. Na brzinu mi ispostavlja račun i jedva je ubeđujem da ne treba da mi vrati neki sitni kusur... tako je to ovde. Ovaj običaj da se svađaju kao i mi oko toga ko će da časti ili ko će da plati taksi mi je mnogo gotivan... bravo Kinezi! Autobus je bio sa ležajevima, pa sam mogao da prespavam ceo put, a da mi se vrat ne ukoči kao u klasičnom busu sa sedištima. Ipak... nije mi se sviđao koncept da mi nečije noge stoje na 20 cm od glave. To je zato što Kinezi vole da nose neke jeftine tanke čarape, izrađene od 150% plastike, poliestera i sl. pa im se u njima noge dobro ukisele. Imao sam sreću sa komšijama, pa na kraju nije bilo problema. Fino sam spavao celu noć.

Subota, 28. april - Put za Hangdžou: čovek koji je plakao

Već oko pola šest bus je stigao u Kunming. Kada se parkirao na stanici, neki ljudi su izašli ali su neki produžili da spavaju. Meni je bilo dosta, pa sam rešio da pokupim stvari i odem. Pošto mi voz kreće tek u 3:40 popodne, rešio sam da se prošetam po gradu malo. Pošto sam svo vreme vukao svoj ranac, torbu i dve kese, malo mi je presela ova ideja. Sedeo sam u pet-šest parkova i pojeo pet-šest nekih gluposti... onda mi je bilo toliko dosadno da sam rešio da ipak krenem na stanicu i tamo sačekam voz. Imao sam sreće jer kada sam bio na pet minuta od stanice počela je da pada neka kiša. Brzo sam u nekoj radnji nakupovao instant-rezance, neke keksove i vodu, pa požurio da ne pokisnem. Svega 15ak minuta pre polaska voza otvorila su se vrata krcate čekaonice, ali je masa putnika velikom brzinom napunila voz i krenuli smo tačno na vreme. Moram reći da dosadašnja iskustva sa kineskim vozovima odlična i da su uvek poštovali red vožnje maltene u minut. Našao sam svoj kupe i smestio se... onda sam bacio pogled na ostale ljude koji će biti sa mnom u istom kupeu. Tu je neki sredovečni par, pa neki par starijih ljudi i neka devojka. Sredovečni lik je ispostavilo se neki gušač... ispao sam budala što sam se na njegovo "Do you speak English?" napravio pametan pa mu odgovorio na Kineskom. Pošto je od Engleskog znao samo pomenutu rečenicu, bio sam osuđena na konstantno bombardovanje Kineskim i moje beskrajno ponavljanje "nisam razumeo šta kažeš". Ne bi bilo to toliko dosadno, čak je bilo i smešno, da me nije pitao po 20 puta jedne te iste stvari tipa da li sam bio u Japanu ili Americi i da li volim Tita!? Devojka koja je bila u istom kupeu je sa severa Kine i govori savršeni Putonghua Kineski... to mi je bilo kao pesma za uši. Par puta ni ona nije mogla da razume gušača, jer je govorio nekim iskrivljenim dijalektom. Stariji čovek je odmah po polasku voza izvadio neku flašu sa providnom tečnošću, a kada je i nategao istu tečnost po mirisu sam prepoznao (više puta do sada pominjanu) Kinesku pirinčanu rakiju. Onda ga je gušač uzeo pod svoje, pa kada god deda ustane da se protegli ili ode da nešto jede ovaj ga pita "h đou ma?" iliti "jel piješ alkohol?". Međutim dedi ovo nije ni malo smetalo i bilo mu je zabavno... branio se (koliko sam razumeo) da ceo život pije po malo i da je to dobro za zdravlje. I tako sa ovim interesantim društvom vreme je brzo prolazilo. U jednom momentu kaže mi gušač da deda nikad u životu nije video stranca i da ga je to posebno ganulo, pa je pustio čak i dve-tri suze na konto toga!! Ja pitam dedu jel to tačno, on kaže jeste! Prvi stranac kojeg je lično upoznao sam ja! To mi je bilo mnogo simpatično, pa sam iskoristio prvu sledeću priliku kada je nategao flajku i ponudio ostatak kupea da operem neku moju konzervu i sipam malo rakije da se kucnem sa njim. On je ovom prilikom opet pustio neku suzu, a na moj komentar da je rakija dobra kaže da je odležala šest godina.

I tako su se ređale stanice, popijene supe i pojedeni keksovi... oko tri ujutro u ponedeljak (posle oko 35 sati putovanja) stižemo u Hangdžou. Pozdravljam ostatak društva iz kupea i upadam u taksi koji me čas posla bacio kući. Pošto sam se u vozu naspavao, nisam bio toliko umoran i sutra ujutro sam otišao na posao bez problema... ipak dnevnica od 800 dinara ovde nije mala kinta. Prebacujem slike i setim se povratka vozom... deda se zove Džang Š Čen (Zhang Shi Chen). Gušitelju nisam zapamtio ime iako ga je sav srećan dvadeset puta ponovio.

[Odgovori]

Samo napred Bolili! Kad se vratish mozesh da snimish bolji spot od Blockout sa onim nevidjenim predelima! Aj brze bolje jer nedostaje racionalnosti u kraju... =)

[Odgovori]

kad-god da hoću da ti se javim, zvoni, i moram na čas... nedostaješ mi!

[Odgovori]

bole lepo ti je to zapadno jezero ali....ohrid je ohrid....aj jedva cekamo da te vidimop.s.nevidim da noosis onu shmensi kosuljicu

Srecan rodjendan! [Odgovori]

Kinezu,
srecan rodjendan! Da zivis sto godina i da te sreca prati. Pozdrav!

Kina [Odgovori]

Hocu i ja u Kinu :(((((

Lepe slike [Odgovori]

Kakav putopis, kakve slike!
Bila bi dobra knjiga...