Život jednog Kineza

Peking

17-22. februar

I tako... Alehita, Ismael i ja krenusmo put Pekinga! Jedini "problem" je što smo se polomili da budemo tamo u noći nove godine (17og uveče), očekujući feštu na ulicama, ludnicu itd. ali Kinezi svoju novu godinu dočekuju u krugu porodice, bacajući perarde i vatromete da bi uplašili i oterali čudovišta. Zbog ovoga, Peking je u noći nove godine bio prazan!! Na ulici samo panduri. Ajde da probam da ispričam kako je to sve izgledalo iz moje perspektive...

17. februar - Srećna kineska Nova Godina!!!

Negde rano popodne sleteli smo na Pekinški aerodrom. Pokazivali nekim ljudima mapu Pekinga i pitamo ih kako da dođemo do našeg hostela, a oni manje-više svi nam pokažu nešto različito. Na kraju smo se ipak razumeli i upali u neki autobus koji vozi u centar grada. Hostel se zove "Jade Youth Hostel" i nalazi se na 15 minuta peške od Tijenanmena i Zabranjenog Grada. Ispostavilo se da stanica na kojoj smo sišli nije baš najbliža i morali smo da šipčimo nekih sat ipo vremena dok nismo stigli do hostela. Stvarno lepo izgleda... po mom mišljenju više liči na hotel sa tri zvezdice. Sve je čisto, uredno, lepo... osoblje sve hoće da pomogne, a i Engleski im nije loš. Uzeli smo tri kreveta u četvorokrevetnoj spavaonici i to nas je izašlo oko 6e za noć, što mislim da je jeftino ako se uzme u obzir kako izgleda ovaj hostel-hotel. Nadali smo se da ćemo nas troje biti sami, ali se ispostavilo da za cimera imamo lika po imenu Ašiš (Indijac, trenutno živi u Singapuru, ali je odrastao u Australiji), kulturan neki momak, putuje malo sam po Kini. Sa njim smo se brzo zgotivili, pa nam uopšte nije smetao i bio nam je dobar cimer. U ovom istom hostelu su i Rakel i Alfonso, ali su oni negde sa svojim drugarima Orlandom i Ćemom koji žive u Pekingu (likovi koji su nas posetili u Hangdžou par nedelja pre ovoga).

Prošetali smo se poslepodne malo oko Tijenanmena... stvarno sam iznenađen. Nisam očekivao da trg ovako izgleda. Sve zgrade i spomenici imaju ekstra osvetljenje. Sam trg je oooogroman, a kasnije smo od jedne drugarice čuli da, teoretski, na njega može da stane 6 miliona ljudi. Stvarno je monumentalno. Na jednom kraju je Zabranjeni Grad, a na samom trgu se, pored ostalih spomenika i građevina nalazi mauzolej Mao Ce Tunga (na slici skroz desno). Evo kako je to sve izgledalo...

Naravno, već sada je dosta stvari širom Kine u znaku predstojeće Olimpijade. U Pekingu je to naročito vidljivo, a na Tijenanmenu je postavljen sat koji polako odbrojava...

Uputili smo se na železničku stanicu da kupimo karte za voz za Xian. Nije bilo problema, jer putujemo usred praznika. Ali... za vraćanje kuči u Hangdžou nije bilo šanse naći kartu, jer se tada svi vraćaju sa odmora. Kada smo se vratili u hostel na večeru, ispostavilo se da osoblje hostela ima neku svoju proslavu nove godine (jer oni nisu sa svojim porodicama da tamo slave). Tu smo za neke pare, ne preterano velike, mogli da prisustvujemo svemu tome (deljenje poklona, neizbežne karaoke, itd.), ali dobijamo i beskonačnu klopu i piće, što nam je dobro leglo jer smo od obilaska Tijenanmena dobro ogladneli. Kasnije u toku večeri u hostel su stigli Rakel, Alfonso, Alfonsov brat Rodrigo sa devojkom Anom i njihovi drugari Ćema i Orlando. Auu... sve sami Španci (tu računam i Alehitu, jer je i njen jezik Španski) ali to je dobro! Kada su bili u Hangdžuu sa njima je bila ludnica! Negde pre ponoći popeli smo se na spratove. Videli smo da Kinezi trče na krov, pa i mi za njima... svuda oko nas Peking. Kao na dlanu! Dok smo se penjali, videli smo da neke od devojaka koje rade u hostelu krišom plaču. Mora da im je mnogo teško kada za novu godinu em što nisu sa svojim porodicama, em moraju da stoje na recepciji. Stvarno mi ih je bilo žao... 3,2,1, nulaaaaaaaaa! Oko nas ludnica! Vatrometi, petarde i sto različitih vrsta pirotehnike sevaju na sve strane! Ovo nije normalno... sa narednih slika se ne može dobiti pravi utisak, ali ću samo reći da su vatromete iz svakog dvorišta i svake ulice jednako bacali u dva naredna sata posle nove godine i da je nebo svetlelo na sve strane, iako se ne vidi vatromet, što se vidi na drugoj slici. Napravili smo neke filmove, pa se tu bolje vidi, ali to kada se vratim u BG.

Kada su malo smanjili tempo sa vatrometima (nisu se istrošili, što smo uvideli u narednih par dana ovde) rešili smo da banemo u neki klub. Pošto su Ćema i Orlando ovde lokalni, znaju dobra (između ostalog i jeftina) mesta. Tako smo otišli u neki "Kai" (ili nešto sl.) bar. Tamo sam samog sebe iznenadio. Zbog dočeka Nove godine, Kinezi su bili deficitarni, pa je klub bio krcat strancima. Kada sam video sve te iskrivljene kreature sa hermafroditnim frizurama i pro-intelektualnim imidžom... nije mi bilo dobro. Otkud sad to? Nemam pojma! Možda bih trebao da se zamislim nad samim sobom. Ma koliko ono što Kinezi rade meni (i verovatno većini ljudi koja ovo čita) izgleda smešno, barem je iskreno. Kada sam video ove folirante kako se krive i uvijaju izgledali su mi kao neka bolest. Istog trenutka sam pomislio: "Neće valjda Kinezi jednog dana da postanu kao ovi bolidi?" I karaoke ludnica i smešna muzika i sve, sve što je kod Kineza karakteristično, u poređenju sa ovim ljudima koji su se ovde nakupili izgledalo mi je mnogo bolje. Barem, gledam to po sebi. Pre bih išao u karaoke bar, nego izgledao kao ovi intelektualci sa "alternativnim" imidžom. Možda sam i ja bolid, ali ja ovakve ljude nisam video u Srbiji. Ne znam kako to da objasnim... Recimo: odete negde van zemlje i vidite tu i tamo nekog smešnog stranca i kažete "jao vidi što je ovaj smešan ko cirkus!". E sada zamislite klub pun ovakvih ljudi. Eto, možda je to problem... Ako se među vama neko prepoznaje kao psihijatar/doktor, svaka pomoć i reč utehe (ako je ima?) je dobrodošla.

Dobro... dosta sa tim. Poenta je da sam ja ovde došao sa ekstra ekipom i da će mi sa njima biti super, tako da me posle 2 minuta nije zanimalo ništa o ostalim ljudima u klubu. Tu smo upoznali devojku po imenu Nieves (pogodite odakle je). Ona živi u jednom gradu severno od Pekinga, a došla je ovde da iskoristi odmor, baš kao i mi. Ona je Orlandova drugarica i spava kod njih na gajbi. Dogovorili smo se da idemo zajedno sa njom u obilaske zanimljivih stvari po Pekingu. Inače, ona se profesionalno bavi plesom, nastupa svako veče u nekom pozorištu ili sl. sa svojom trupom (koju čine uglavnom Rusi, još neki Španci i po neko iz neke treće zemlje). Bilo nam je dobro u klubu, za 80 dinara je bila neka kao rum-kola, ali ti ne sipaju rum nego nešto drugo, ne sećam se šta. Ipak, bilo je pitko i jeftino, muzika je valjala i bilo nam je ekstra. Ne znamo koliko je bilo sati kada smo se natrpali u taksi i otišli u hostel da odspavamo malo pre sutrašnjeg obilaska Zabranjenog Grada.

18. februar - Zabranjeni Grad i Hram Neba

Probudili smo se manje-više bez problema iako je bilo nešto oko 8. Mislim da smo nešto jeli u hostelu. U to vreme me zove Nieves, jer sam samo ja imao kredita na mobilnom. Pre puta sam uplatio dosta kinte, jer za roaming u Kini deru. To znači da kada su sagovornici u različitim provincijama unutar Kine, računa se kao roaming. To znači da kada ja zovem npr. Ismaela, to je kao da dva čoveka sede u nekoj drugoj zemlji, a obojica imaju Srpske kartice i razgovaraju... tako ti je to ovde. Mada mi neko reče da je i u Americi nešto sl. Pošto smo zajedno trošili moj kredit, posle su mi Alehita i Ismael dali kintu. Nieves se dogovarala sa Ismaelom nešto, ja sam znao samo otprilike šta se dešava, pa nisam baš razumeo gde je ona, a gde mi treba da dođemo. Nije bilo problema na kraju i našli smo se sa njom ispod slike gospodina Predsednika, na ulazu u zabranjeni grad... pošto je po danu sve krcato turistima, evo jedne noćne fotke glavne kapije (to je na kraju Tijenanmena)...

Unutra... turisti kao mravi. Mene je baš interesovalo kako ovo sve izgleda, jer sam neposredno pre dolaska u Kinu gledao film "Poslednji Kineski car". Hteo sam da vidim kako sve to izgleda uživo... da stanem i ja na te stepenice i prošetam se baštom u kojoj su se nekada davno odmarali kineski carevi. Par stvari mi je pokvarilo utisak: Prvo, gomila turista. Na filmu nije bilo toga. Šta god da slikaš, nema šanse da ne uslikaš barem još dva tri čoveka sa strane. Drugo, glavna palata (prva posle ulaska kroz glavnu kapiju) se renovira jer se priprema za Olimpijadu. Ipak, ostale su bile zanimljive, kao i mali muzeji u kojima drže oružje, posuđe, alatke, ukrase, poklone i ostale stvari koje su nekada bile deo svakodnevnog života. Treća stvar, u većinu palata nije bilo moguće ući, već samo gledati kroz ulazna vrata i (ako postoje) prozore. Baš sam se ponadao da ću moći malo da se prošetam! I tako... veliko ovo mesto. Sve su imali ovde. Hramove, sobe, vrtove, biblioteke... Na kraju, kada smo već izašli iz Zabranjenog Grada, primetio sam jednog lika koji me podseća na gospodina Šerifa (jedino što ovaj sa slike fura mustaće i malo je zadrigao) i mnogo sam se oduševio. Pozdrav za Šerifa!

Posle zabranjenog grada, otišli smo svo četvoro na ručak u hostel. Nije bio loš, ali je bio nešto tanak. Posle ovoga, u planu je bio obilazak "Hrama Neba" (ne znam kako da prevedem Temple of Heaven). To je jedan veliki park unutar kojeg su raspoređeni neki hramovi, spomenici, građevine i sve to mnogo lepo izgleda. Najimpresivnija građevina jeste "Hol molitve za dobru žetvu" u kojem su se posebnim ceremonijama molili za dobru žetvu. Šta će... tada nije bilo vremenske prognoze, traktora, pesticida i kombajna, pa je ovo predstavljalo događaj od prvorazrednog značaja za opstanak Kineskog carstva. Cela građevina je izgrađena od drveta, i nekada je predstavlja najveću putpuno drvenu građevinu u Kini. Hram Neba je veći od Zabranjenog Grada, jer su kineske careve zvali "sin neba", zato što ne može sin da bude veći od oca. Osim Hola molitve za dobru žetvu, ovde se nalaze još neke građevine, kao što su "Eho kamenovi" stanete na jedan kamen i kažete nešto - čuje se samo jedan eho. Sa drugog kamena čuju se dva eha, a sa trećeg tri. Takođe postoji okrugli plato, oivičen zidom, koji se zove "Eho zid". Ako stanete na jedan kraj zida, a vaš sagovornik na potpuno suprotnom (preko puta, na liniji prečnika platoa), možete razgovarati iako ste daleko jedan od drugog. I tako... tu je prošlo vreme brzo, jer je park veliki i treba obići sve građevine pre zatvaranja (obično je to u 4 sata popodne). Na izlazu su nas opkolili prodavci Rolexa, Parkera, Guccia, itd.... "Halo! Roleks! Luk! Halo! Mister! Tu Dola! Van Dola! Ok?" I tako Ismael iz zeazncije kupio Rolex za dva dolara (možda malo više, oko 20 juana) a Alehiti je trebao sat, pa se odlučila za Guccija od jednog dolara. Meni su trebale razglednice, pa sam našao neke dobre. I tako privedemo ovaj dan kraju... Uveče smo se našli sa ostatkom španske ekipe i otišli smo na večeru u neki "restoran" blizu mesta gde žive Ćema i Orlando. Mesto je bilo možda za nijansu bolje od naših omiljenih fast-food radnjica preko puta naših stanova. Hrana je bila odlična. Barem za mene je bila super, jer smo jeli meso na ražnjićima (jagnjetina, belo meso i pileća krilca), nešto sa krompirom i po prvi put umesto pirinča jeo sam... da da... hleb!! Nije naravno ni blizu ongo što mi zovemo hleb, ali je bilo mnogo dobro uz meso. Posle ovoga smo otišli u neki klub gde i nije bilo mnogo ljudi. Nova Godina je kriva za sve! Planirali smo obilazak Kineskog Zida za dva dana, ali pošto Nieves tada odlazi, pomerili smo to za sutradan. Pošto nam je rekla da se raspitala i da možemo autobusom gradskog prevoza (naravno, karta je skuplja, ali ne kao u aranžmanu koji nude agencije i hosteli) otići do Zida. Dogovorili smo se gde se nalazimo i odosmo na spavanje.

19. februar - Kineski Zid

Naspavali smo se pošteno, a u hostelu smo za 200 dinara imali švedski sto za doručak i bio je baš dobar: salate, jaja, tost, prženi krompir, neke salame, kobasice, džemovi, kafa, čaj, mleko, sok... najeo sam se pošteno! Posle ovoga smo se našli sa Nieves i nekako našli taj naš autobus koji vozi na Kineski Zid. Rešili smo se da obiđemo jedan ne toliko poznati deo, kako bismo izbegli horde turista i prodavaca. Kada se ide od Pekinga, to je bio prvi deo Zida (ako se dobro sećam, oko sat vremena vožnje, možda i manje) i zove se, "Juyonguan" (ako nisam omašio neko slovo) prolaz. Tu teče neka reka između dve planine, u podnožju je tvrđava, a od nje se u z planinu pruža zid na obe strane. Kineski zid je dugačak nekoliko desetina hiljada kilomtara (ako se uračunaju svi parčići zida). Neverovatno! Izgleda kao na slikama. Jel sam ja stvarno ovde? Svi smo bili nestrpljivi da se što pre popnemo uz tvrđavu i izađemo na sam zid. U početku je bilo relativno dosta turista, ali oko podneva se proredili, pa je bilo skroz dobro. Evo kako to izgleda...

Neki delovi su bili baš strmi i naporni za penjanje. Naš cimer Ašiš nam je rekao da je ovde hladno, pa sam ispod džempera imao i duks i majicu (što inače ne nosim ni po najvećoj zimi). Nije bilo toliko hladno, sve u svemu fino vreme. Kada smo se popeli na najvišu kulu, malo smo se razočarali, jer smo očekivali da vidimo nastavak zida, preko sledeće i sledeće i sledeće planine, itd. Međutim, ovaj deo velikog zida po kojem smo se mi pentrali je izolovan od ostatka zida. Možda nekada nije bio, ali danas je to zid koji polazi iz tvrđave, ide preko brda, vraća se do nje i onda isto to samo sa druge strane reke (ovaj drugi deo se vidi iza mojih leđa na slici iznad). Da se razumemo, ovo je ogromno i da bi se napravio krug po celom zidu možda ceo jedan dan od ujutro do uveče ne bi bio dovoljan. Ali ipak je to malo u poređenju sa ukupnom dužinom Zida. Dok smo se od najviše kule spuštali prema tvrđavi u podnožju zastali smo da pojedemo naše čipsove, krekere i sokove, pa u to ime evo jedna slike naše četvoročlane ekspedicije: Ismael, Nieves, ja i Alehita.

Kada smo se spustili do tvrđave, već je bilo kasno popodne i padao je mrak. Imali smo problema da nađemo autobus natrag za Peking, pa smo upali u neki mini-bus koji nas je odvezao do Tijenanmena za neku normalnu cenu. Sve u svemu naša svojeručno organizovana ekspedicija na Kineski Zid nas je dosta jeftinije izašla nego da smo išli preko hotela. Možda nismo videli Zid u njegovoj fascinantnoj veličini, ali barem nismo bili stisnuti između turista i prodavaca Roleksa, nekih suvenira, majica, razglednica, itd. Ja sam se osećao ispunjeno i što se mene tiče video sam ono što mi je bilo prvo na listi prioriteta da posetim kada sam došao ovde. Posebno prvi utisak bio je interesantan, jer dok je autobus vozio, stalno smo buljili u planine oko nas, kako bismo negde videli parče Zida. Kada se konačno kroz prozor autobusa video Zid, svi smo se oduševili. Pogotovu se sećam trenutka kada smo izašli na stanici i pogledali u krug oko nas i videli koiko visoko i kako strmo se uspinje ovo čudo!

Kada smo stigli na Tijenanmen, rastali smo se sa Nieves, poželeli joj sve najlepše, kao i ona nama i otišli umorni u Hostel. Prošetali smo se malo oko hostela (Ismael je tražio bankomat banke čije platne kartice imamo, da bi podigao keš). Na 10 minuta peške od hostela naleteli smo na red nekih radnjica koje prodaju najrazličitiju hranu. Od dobro poznatih knedli, rezanaca i slatkiša pa do nekih insekata, zmija i buba. Nisam se odlučio za zmiju, ostavio sam to za sutra, pa su morali da stradaju 2-3 ražnjića jagnjetine i piletine. Ismael i ja smo kupili po jedan stalak za fotoaparat i sada možemo da se igramo i pravimo neke bolje fotke, naročito noću. Siti i umorni odosmo u hostel da spavamo.

21. februar - Letnja Palata i fensi hutong

Danas smo planirali obilazak "Letnje palate". Ovo je izgrađeno u 12. veku i u kasnijem srednjem veku postaje luksuzno mesto u kom su se odmarali i zabavljali kraljevi. Dva puta je ovo mesto bilo rušeno od strane zapadnih sila, ali je na kraju renovirano. Sastoji se od tri brda i pet bašta u kojima su uživali carevi dinastije Ćing. Meni je ovo mesto bilo mnogo interesantnije od Zabranjenog Grada, iz prostog razloga što je sve uređeno kao veliki park i moguće je ući i prošetati se kroz većinu građevina. Na ovaj način stiče se bolji utisak o tome kako su nekada živeli i uživali kineski carevi. Mogu reći da im nije bilo ni malo loše... Sve je bogato ukrašeno i dekorisano. Šare sa donje slike mogu se videti manje-više na svim starim zgradama i hramovima.

Posle ovoga smo rešili da se prošetamo po jednom od mnogobrojnih Pekinških hutonga. To je stari tip naselja sa zbijenim kućama, izgleda kao lavirint. Ulice široke možda dva metra, neke ni toliko. Ako može auto da prođe, to mu dođe kao bulevar. Postoje neki uređeniji (gde vode turiste da razgledaju) i neki socijalniji hutonzi. Mi smo uzeli mapu, dobili smo neke preporuke, gde su ovi socijalniji. I tako sa neke glavne ulice zađemo u neki sokak... već počeo da pada mrak. Objašnjavam drugarima da u Beogradu ne volim da se šetam po ovakvim krajevima i da nisam baš oduševljen. Ismael me ubeđuje da ovde žive normalni ljudi i posle par koraka susrećemo zaista običan svet: ljudi u odelima, devojke ulaze u taksi, ljudi voze fina kola... jedino što žive u ovim čudnim naseobinama. Ali prednost je što je familija na okupu i žive svi zajedno. I tako se šetamo... polako primećujemo da ovaj naš hutong prerasta u "fensi" hutong (fine radnje, široke i ne toliko prljave ulice). Ovde je najpopularnije prevozno sredstvo neka vrsta bickl-rikše, zato što se treba provući kroz ove uske ulice i prolaze. Evo kako izgleda kada "majstori" prave pauzu...

I tako smo polako zašli u fensi hutong. Lutamo tako ovim krivudavim ulicama... i odjednom... ispred nas neko jezero! I to fensi uređeno. U poređenju sa hutongom iz kojeg smo došli, izgleda kao oaza. Oko obale šetalište, restorani, kafići... ali kada smo videli natpise na engleskom skontali smo da je ovo na neki način turistička atrakcija. Čak smo kasnije videli i restoran koji ima "American Express Selects" tablu. To nisam do sada video u Kini. I tako smo napravili krug oko jezera, i krenuli prema hostelu. Kada smo bili blizu, rešili smo da produžimo do radnjica sa bubama i gmizavcima...

jedna zmija će morati da strada! Za večeru sam pojeo jednu, što bi rekao Nele Karajlić "Zmiu ga loma" . I beše dobra "Zmiuga"... oljuštena, iseckana na kolutiće, ispržena, pa na ražnjić i udri! Sve sama krtina, nema masti. Prste da poližeš! I tako, dok se zmija odmara u stomaku, mi smo rešili da se takođe odmorimo, pa smo otišli u hostel na spavanje.

22. februar - Predsednik Mao i Hram Lama Budista

Doručkovali smo švedski sto u hostelu, pa tako najedeni Ismael i ja (Alehita je imala nekog posla u gradu, i videla je već mauzolej) odosmo da posetimo dugo konačište Predsednika (sa velikim "P" odnosi se na Mao Ce Tunga). Ulaz je džabe, ali nema zadržavanja, samo prođeš pored gospodina i to je to. Red... jedno 500-600 metara! Neki stariju ljudi su se elegantno obukli za ovu priliku. Neki izgledaju kao da jedva imaju šta da pojedu. Predsednik je položen u nekom staklenom sarkofagu i glava mu je osvetljena, tako da izgleda kao da je živ i samo je malo prilegao da odmori. Ne znam da li je to stvarno on ili njegov voštani dvojnik. Dok smo prolazili pored ulaza u Zabranjeni Grad, tj. kroz sam centar grada videli smo nešto iz čega smo zaključili da Kinezi moraju da ubrzaju učenje Engleskog ako misle tokom Olimpijade da ne zabavljaju turiste ovakvim obaveštenjima...

Posle ovoga, rešili smo da posetimo "Lamin Hram". Iako je bilo krcato turistima, ipak je atmosfera bila drugačija nego na ostalim mestima. Ljudi na ulazu kupe gomilu mirišljavih štapića i onda ih pale i držeći nekoliko u ruci klanjaju se različitim božanstvima. Kineski hramovi se sastoje od više zgrada u zajedničkom dvorištu. Nekada se studiralo u hramovima, pa postoje posebni delovi u kojima se izučavala matematika ili medicina. U jednom delu nalazi se oko 20 metara visoka statua, izrađena iz jednog jedinog debla drveta. Videli smo da neki ljudi okreću neki doboš i dodiruju ga rukama. Ajde da i mi probamo! Stali mi u red, ljudi nas malo čudno gledaju. Kada smo mi došli na red, malo su se smejali. Ne znam šta predstavlja ovo okretanje doboša, ali možda ima veze sa krugom života ili tako nešto... nemam pojma. Svuda po hramu mogla se videti manje-više slična slika ljudi koji se klanjaju svojim bogovima...

Posle ovoga smo se našli sa Alehitom ispred Bei Hai parka. On se nalazi sa zadnje strane zabranjenog grada. Pošto je na padini brda, lepo izgledaju sve te izuvijane stazice, drveća, žbunovi, itd. Posebno noću je lepo, jer je postavljeno osvetljenje ispod drveća, pa kada se gleda sa strane na ovo brdo-park izgleda mnogo dobro. Na vrhu se nalaze tri građevine, sa kojih se pruža pogled na sve strane Pekinga, a naročito lepo se vidi Zabranjeni Grad...

I tako smo polako krenuli nazad u hostel. Pošto su Rakel i Alfonso već otišli (nekoliko nedelja putuju po Kini, između ostalog idu i na Tibet!) znamo da su krenuli prema stanici možda sat ipo pre polaska voza. I tako mi samo opušteno... pokažemo kartu recepcionarki i ona se malo unervozila. Ispada da naš voz za Xian polazi sa neke druge železničke stanice koja je malo dalje od hostela. Napisala je na papiru šta da pokažemo taksisti i onda nam je ljubazno rekla da moramo maaaaalo da požurimo. Utrčali smo u neki taksi, i posle pola sata stigli na stanicu. Kad ono... izgleda veće od Surčinskog aerodroma! Ljudi ulaze na donjem nivou, a za automobile je izgrađena rampa, pa se automobili penju na prvi sprat zgrade i tu ispred velikog ulaza ostavljaju svoje putnike. Kada smo utrčali unutra, nije bilo teško naći gde treba da idemo, jedino što smo malo bili u stisci sa vremenom. Stvarno je veliko kao aerodrom! Kada smo našli naš red, taman su krenuli da puštaju ljude na peron. Išli smo nekim dugačkim hodnikom i tražili kapiju sa našim brojem... kada smo našli, nije bilo više problema. Vozovi su jako bitni za ispravno funkcionisanje ove velike zemlje. Postoji ministarstvo železnica, a pored vojnog i civilnog imaju sud za železnicu! Smestili smo se u voz i oduševili se kako izgleda. Za mene je voz pojam nečeg prljavog i jeftinog i asocijacija je na nešto dobro samo ako putuješ sa dobrom ekipom ljudi. Međutim... ovo više liči na hotel. Sve je čisto, belo, utegnuto. Kupe je imao četiri kreveta, a svaki je imao svoj LCD ekran na kome je bilo moguće gledati 10ak kanala (naravno, svi na Kineskom). Svako dobija slušalice za TV i papuče za jednokratnu upotrebu kao u hotelu. Pored WC-a postoji posebna prostorija za umivanje i presvlačenje. Posle ovoga, putovati 24 sata vozom od Xiana do Hangdžoua izgleda kao pesma. Ma ja bih mogao da se preselim u ovakav kupe! Umio sam se, ubacio u papuče, i uskočio u krevet. Imamo fore da spavamo oko 8 sati, pre nego što sutradan rano ujutro stignemou Xian... a o tome sam vam već pisao.

Maiden u BG-u a tebe nema!!! [Odgovori]

Bole legendo eve mala bleja ovde kod tebe gajbi, okupila se ekipa (Mica, Jefta, Dimikri & K!z@), pa rekosmo post da bacimo. Bas ti lepe one slike sa KINESKOM hranom, al' ne bi ti ja probao one skakavce pa da me KALASEM teras (s' drvenim kundakom). Al' za zmiju bih razmislio. Nema sta lepe slike narocito ona sa kineskom zastavom - mother China!!! Inace resismo svako sam svoj post da baci, u okviru jednog velikog, tako da ovaj prvi saljem JA, K!Z@ nenadmasni junak 23 i po veka. POZDRAV!!!

*****************************

Vidim da su ulice Pekinga prazne za novaka. pretpostavljam da je to zbog toga sto se daje neki novi film Bate zivotnje na CCTV, pa su svi zakucali na gajbama. inace, tek sada se vidi koliki je Mao Ce Tung bio vizionar kad je svojevremeno proterao sv vrapce iz Kine, u kontekstu danasnje epidemije pticjeg gripa. kazu da kad uhvatis macku i povuces je za rep jako, ona izgovori ime tog coeka..."MAO!!!"....Sve u svemu, ja zaista ne znam sta bih ti vise pisao...Mi ovde blejimo i pijemo neko pivce, dogovaramo se za odlazak na Maiden, citamo tvoj blog, gledamo fotke i tako....Sve u svemu, ti nam se pazi, budi ziv i zdrav i uzivaj, pa se vidimo ka se vratis da nam usmeno saberes utiske!!! budi pozdravljen, dimiKri

***************************************

Posto se ovaj Dimikri ovoliko nasrao, ja cu morati da kazem nesto konkretno, kao na primer:
nista. E Bolili moram ti reci da nisam nesto citao u zadnje vreme tvoj blog tako da ne mogu nesto da komentarisem tvoje dogadjaje, zbivanja, zgode i nezgode, ali nema veze. Sad njamke ko foka jer sam presiso, tako da cu morati malo da te heitam, po srpski, jer verujem da si se toga pozeleo (tamo ti se svi obracaju sa postovanjem) - Vajdu ga loma, zili mi ruka, moz ga sispu...
Aj vimo se kralju i lepo se provodi!!!

Djomlajz?@$

******************************************

Ne znam da li ti nesto nedostaje odavde, ali ovu bleju ne bi propustio ni za 1000 juana. Pre neki dan je mama pravila sarmice od zelja,e to da si probao vratio bi se odmah, ali nema veze samo ti jedi te zmije. Inace kad smo kod zmijuge, Dimili nam je narezao 3 cd-a nadrealista. Nista od one karte za Pepperse za tebe, ali ce sigurno biti onog divljanja kad se vratis.Aj jos cemo se ja i ti dopisivati i to ...

Micconi
******************************************

kinezi [Odgovori]

kinezi su simpaticni ljudi