Petak, Mart 02, 2007
Seci malog!
12-16. februar - To su za nas igračke.
Dodao sam jednu fotku ovde! Sada ću da uradim jednu kratku retrospektivu na nedelju koja je prethodila našem putu u Peking i Xian. Kako se popravlja brava za bicikl? Čime se igraju deca u Pakistanu? Ispod sličice kliknite na "Dalje"
Ove nedelje smo na ručku u firmi videli jednog crnca i ponadali se da smo možda dobili novog drugara. Međutim, ispostavilo se da je on došao ovde iz Nigerije na obuku i vraća se za 10 dana kući. Istog dana, posle posla, probam da otključam bravu lanca na biciklu... neće. Dobro. Dešavalo se stalno. Malo se udari, malo nagne, malo drma i otvori se, skoro uvek. E pa večeras nijedan metod nije radio. A ja već umoran, namerio se da odem u teretanu a pola sata drndam bravu i ključ i neće stoka da se otvori! Ništa. Uprtim bicikl, pa krenem polako ka teretani, jer u blizini ima jedna radionica za sređivanje bicikala. Ljudi me čudno gledaju... možda misle da sam ukrao bicikl. Nemam pojma. Došao u radionicu, deda gleda bickl i posle 30 sekundi pokaže rukom! Seci malog! Uzme neku motornu testeru i prereže lanac. Tu sam odma kupio novi i sada radi kao blesav! Nema više cimanja, drndanja, udaranja. Otvara se iz prve. To se zove Kineska radost: kada je nešto jeftino, a uz to i dobro radi!
Sutradan smo pozvani na prezentaciju pomenutog Nigerijca o svojoj zemlji. Mi došli tamo, a ono još dva lika u sali. Upoznamo se sa njima: Pakistanci. I oni će da drže prezentaciju o Pakistanu. Nije baš bilo interesantno... maltene sam zaspao, jer je Pakistanac čitao desetine linija teksta sa svojih slajdova... ubi nas! Međutim... na jednoj slici deca se igraju sa puškama. Šta je ovo? Koje? Pa to je normalna stvar kod nas! Kao što vi imate autiće i igračke, mi se igramo puškama od malih nogu. Imati pušku (tj. mitraljez) je najnormalnija stvar u Pakistanu. Dobro... ok. Tu smo pozvali svo troje likova (Pakistance i Nigerijca) na večeru sutradan.
Pošto su imali problema sa taksistom, koji nije mogao da nađe naše "apartmane", morali smo da objasnimo taksisti da ih doveze do obližnjeg hotela (20m dalje). Pakistanci su prvo pitali da li ima neki KFC (Kentucky Fried Chicken - američki fast food) blizu, jer ne ljube baš Kinesku hranu. Pošto smo već zaseli u neki restoran (dok smo čekali da ih pogubljeni taksista doveze) tu smo i ostali. Malo riba, malo pečurke, neka čorba... sve u svemu bilo je fino. Tu smo diskutovali o politici u svetu i to je malo smorilo, ali je bilo zanimljivo čuti različita mišljenja. Jedno je bilo isto: #$!)"(#! Ameriku.
Veče pred polazak smo napravili večeru za nas troje (Alehita, Ismael i ja) koji putujemo. Ostali su već otišli. Rakel i Alfonso su već u Pekingu i njih ćemo tamo videti. Julia je otišla u Hong Kong, pa onda na Tajland i onda kući. Katia i Marek su pozvani u kuću jedne koleginice u nekom gradu nedaleko od Hangdžua i oni su u petak poslepodne otišli.
Hahah koja ekipa :))) Srbin, Pakistanac i Nigerijac . ;)) Pa za vas je Al-Kaida beba :) HAHAHAH :)
hm..kakav je osecaj pisati blog na koji dobijes 1 i po komentar?
