Život jednog Kineza

V.I.P.

29. januar - 4. februar

Koliko je teško biti V.I.P. u Kini? Iz priče koja sledi, to izgleda kao najnormalnija stvar. Običaj da pozovu nekog i da ga časte pićem i hranom je manje-više česta stvar ovde. Ali kada se na "2-3 pića" nadogradi ponuda za poslovnu saradnju onome ko sebe vidi kao kralja tekstila, onda to postaje interesantno. Ali na kraju svega toga... kada Kinezi naprave roštilj... gde su tu ćevapi i šnicle? Pa kad kreneš uveče u grad sa ekipom Španaca...jao! Zezanciji nema kraja...

Ponedeljak, 29. januar - V.I.P.

Običan radni dan. Ništa posebno. Bicikl, pa na posao. Posle posla, otišli na večeru sa jednom Kineskinjom koja radi ovde (inače, fina neka devojka). Najeli se dobro, pa Alfonso predložio da osmotrimo 21. sprat nekog hotela u blizini, gde za 4,5e dobiješ švedski sto. Jedeš koliko možeš!! Odemo mi tamo.... vidim ja nešto se dešava. Neki ljudi pričaju sa Lo Đin (to je ta devojka koja nam je pravila društvo). Pita me Alfonso "jel si gladan", a ja ga gledam čudno, jer smo se upravo najeli kao životinje. On mi ipak nekako čudno kaže da sednemo negde. Meni se ne daje 45 Juana, ali on me ubeđuje da je sve OK. Sedamo za sto, dolaze isti ljudi od malopre. Nazdravljaju sa nama. Lepo su obučeni... vidi se da su neki buržuji. Onda mi objasne da su nas ti ljudi "pozvali" na njihovu neku proslavu. To znači časte te piće ili klopu... samo zato što nemaš kose oči i žućkastu kožu. Ja iako sam sit, od pomisli da mogu da jedem koliko hoću za džabe ponovo sam gladan. Presudno je bilo, naravno, to što je džabe. A mi svi vučemo laptopove u nekim torbama, a ja još u jednoj ruci držim svoju plastičnu kabanicu, jer ako je ostavim na biciklu neko će da je ukrade. Nagurao sam kabanicu nekako, iza stolice, da ne bi kvarila fensi ambijent i specijalnu atmosferu te neke proslave.

E sada počinje.... dolaze ponovo ti ljudi, domaćini, i nešto pričaju sa Lo Đin. Ona mi kaže da oni žele da BAŠ JA izađem na binu, kada izgovore moje ime ("bosko", nema "š") i da izvučem neki papir... neka nagradna igra. Mala digresija.... ovi kinezi bacaju vatromet i u pola11 prepodne. Prozovu oni mene, ja se osećam kao budala. Lo Đin i Alfonso me ubeđuju da je to sve normalno i da ne trebam da izgledam zbunjeno, nego da glumim nešto u fazonu "meni je sve ovo bezveze, ja sam suviše dobar za ovakve proslave". I tako, popnem se ja tamo, oni Kinezi polu-pijani gledaju me kao da u životu nisu videli tako nešto... neki voditelj pita me da li pričam kineski. Ja zaboravim sve što sam znao (tada se to manje-više svodilo na rečenicu "ništa nije nemoguće" i "vredno radi i napreduj svaki dan", bilo bi možda dobro da sam im to kazao). Izvučem taj papirić, ovaj voditelj nešto priča na kineskom, ovi se "gosti" smeju kao mala deca. Kontam da sam ja bio povod za smejanje. Pitam posle ove moje... kažu mi da se pominjao neki King Kong. Nisam se raspitivao dalje od toga. Onda su mi lepo objasnili da je to ovde sasvim normalna stvar i da se dešava da u klubu dobijemo turu pića ili neku večeru, samo zato što nismo žuti. Takav je ovde biznis!

Sreda, 31. januar - Kralj Tekstila

Ništa specijalno... opet bicikl do posla. Ako vozim brzo, stižem za 20 minuta. Nešto mi se pedala klima, sedište nisko, i još nešto ali se ne sećam. Da! Prošlo veče mi je otpala pedala, ali su mi rekli da je to normalna stvar i da pre ili kasnije svaki deo sa bicikla otpadne ili se polomi. Dobra stvar je što na svakom koraku imaju male masne prljave radionice i za nekoliko juana (možda sam već rekao, ali čisto da ponovim 1 juan = 8 dinara) poprave ti šta god ti treba. Krenuo sam ranije na posao i sredio bicikl. Na poslu sam im rekao da radi kao švajcarski sat, ali sam morao da im malo to pojasnim. Oni su meni taj dan pojasnili kako se kaže popust, kako se izjavljuje ljubav i još neke bitne stvari. Ona poslovica koju sam ranije pomenuo jeste "hao hao xue xi tien tien xiang shang". Malo uputstvo: q = ć, x = meko š, kao ono rusko Ш sa kvakom). To im je posebno zanimljivo kada kažem i puno se smeju, ali ipak manje nego ranije.

Posle posla sam otišao sa Marekom u teretanu, nedaleko od kompanije. Cena je slična kao u Bg-u, ali je teretana sa pogledom na neki trg i veliku ulicu i neke fensi stambene zgrade... stvarno se osećaš kao japi u američkom filmu dok vežbaš. Marek pobegao ranije, a mene ostavio na milost nekom Kinezu, kojeg je sve zanimalo. Dobar neki lik (i nije gej, iako sam se na početku zabrinuo) ali me je mnogo gušio. Ostao sam duže nego što sam hteo, a bio sam gladan jer ništa nisam jeo od doručka. Inače, doručak kupujem na ćošku, kada idem na posao, za 3 juana uzmem 6 knedlica i kajganu, ubace ti to u kesu i onda kada dođem na posao, odem na doručak i uzmem još četvrt kile mleka (običnog, jer oni većinom piju sojino mleko koje se meni ne sviđa). I tako kada sam se ratosiljao Kineza, razmenili brojeve telefona i rakao mu da ću ga zvati kada budemo negde išli (što, naravno, nisam uradio. Nije da nisam hteo, nego se nisam setio), taman krenem kući i zove me ekipa. Kažu neki lik nas pozvao na piće. Ja, normalno, zainteresovan. Odem tamo, isto neki fensi klub, ja ulazim vučem kesu sa majicom, čarapama i gaćama koje sam presvukao kada sam se istuširao u teretani. Nema veze, lik je zakupio separe, tj. malu sobu u kojoj smo samo nas 5-6. Inače, sebe zove "Princ", ok je lik za zajebanciju jer izgleda kao da je stalno u nekom "brzom" elementu. To nam uvek treba, jer ovi Kinezi sa posla nisu baš mnogo u fazonu da divljaju do 5 ujutro kada izađu negde. I tako krene priča i kaže on nama.... "da li vi znate nekog u vašoj zemlji ko bi hteo da prodaje odeću?". Lik je iskusan.... ništa nije za džabe. Ipak mislim da je bio zadovoljan, jer Marek ima nekoga ko bi možda bio zainteresovan. Mi smo mu rekli kurtoazno da ćemo se raspitati. Pitamo ga šta, koliko, gde, kada.... sve može!! Samo neka neko naruči šta ga zanima, on šalje kontejner sa robom! Tako da ukoliko neko od vas koji čitate ovo vidi sebe u budućnosti kao kralja kineskog tekstila u Srbiji, slobodno mi javite. Tu smo malo posedeli, popili "dva tri pića" :-) i otišli kući. Dogovorili smo se da idemo sa njima na roštilj u nedelju. Inače, Kinezi (barem ovi koje sam video u teretani) nisu neki šampioni u dizanju tegova, mislim da bi ih sa 80kg iz benča sve kidao. Ali vole da se skinu "goli do pojasa", pa podsećaju na Brus Lija i mnogo su smešni. Devojke koje vežbaju u teretani vole da umotaju noge u celofan i da tako trče na onoj pokretnoj traci... čudan neki narod!

Petak, 2. februar - Espanja Parti

Danas su stigla dvojica Španaca, koji inače žive u pekingu neko vreme, pa su došli u posetu kod Rakel i Alfonsa. Zajebanti neki. Pišu neki "final project", tj. diplomski rad o Kinezima i njihovoj kulturi. Drugim rečima, ne rade ništa, obaveze = maltene nula. Uveče je dogovor bio da se svi okupimo kod Rakel i Alfonsa u stanu, pa da zajedno odemo negde, kao i obično. U pola10 okupljanje, i polozak. Došli mi... momci piju tu kinesku rakiju, koju zovu "vino od pirinča", mešanu sa koka-kolom. Digresija.... često se sa ulice čuje neka muzika, kao iz jeftinih igrački (kakva se čuje inače, kada uključimo ili isključimo klimu i veš mašinu u stanu. Frižider ne svira). Poenta je da kamion iz kojeg šiklja voda i čisti ulice svira, da bi skrenuo pažnju biciklistima. Znači kamion vozi, svira, prska, a biciklisti beže na sve strane. I tako... gde sam stao. Pili mi tu mešavinu smrdljive žestine i slatke koka-kole. I negde oko 12 neko se setio da bismo mogli polako da krenemo, jer je prvobitni plan bio da se ide oko 10. Atmosfera vesela... priča se Španski, Srpski, Engleski, Kineski (u gostima nam je bila i pomenuta Lo Đin). Neko je snimio film na kojem na srpskom psujem Rakel i Alfonsa jer za 10ak dana idu kući. Stvarno mi je žao, jer su ekstra likovi i sa njima nikad nije dosadno.

Osim Rakel, zvanično niko ne puši. Ali su to veče mislim, svi osim mene purnjali. Moj cimer je čak zabio jednu pljugu u nos, kao što se vidi na slici. Snimaju jedni druge, kao deca, tipa: "ajde snimi Alfonsa kako drži pljugu!!!". Otišli smo na provereno mesto - "Reggae Bar" kada smo mi tamo, dobro je zezanje. Oko 5 smo se vratili kući. Pre ulaska u stan, Katia nas podseća da je za sutra ugovoren roštilj, ustajanje u pola10.

Subota, 3. februar - Roštilj

Oko deset, Katia, iako je sitne građe, lupa na vrata toliko jako, da nije bilo šanse da se ne probudim. Dole nas je čekao Uan Đin Đan, to je onaj mali Kinez što smo ga "učili" kako da igra, pa je bio smešan ko crtani film. Nakupili neko povrće i neko meso.... meso, pa gde su bre ćevapi? Gde je bre pljeskavica? A roštiljske kobasice?? Pa šta je ovo? Ubeđuju me da je sitno iseckana svinjetina fina na roštilju (u šta ne sumnjam), ali još da je zaliju medom!? Pa neke kobasice, a ono slatke, ko bombone! Dobro... ješću tu svinjetinu (bez meda), pečurke i još neko povrće. Natrpali smo se u neki kombi koji nas je odvezao malo dalje, van grada. Tamo imaju neki "poligon" za roštilj. Plaća se najam roštilja, ali oni sve regulišu - ugalj, vatru, vodu, escajg. Kada treba, samo vikneš i oni ti donesu još uglja, već pripremljenog. Samo još da ima pljeskavica....

Sve u svemu i nije bilo toliko loše... najeo sam nekih kao ražnjića i sl. sa svinjetinom, zečetinom, povrćem, itd. Falilo nam je slatkiša i piva, na to smo zaboravili. Posle dobrog roštilja, valja i malo odmoriti.

Kada smo počistili đubre koje smo napravili, slikali smo se sa "Princom" i njegovim drugarima. Oni su se igrali nekom plastičnom puškom, koja puca neke plastične metke. Ja se sećam da smo se time igrali u osnovnoj školi. Takođe, uspomene iz osnovne škole budi mi pesma "Lonelly" od grupe "Nana" (ako nešto nisam pogrešio). Ljudi ovde kažu da nisu čuli ranije za ovu pesmu, pa im nije jasno kako to da sam ja to pre deset godina čuo. Polako smo krenuli do autobuske stanice, jer iz nekog razloga kombi bio namenjen samo za dolazak, ne i za povratak. Prva autobuska stanica - sat vremena peške. Ovo je na kraju ispalo dobro, jer smo se šetali kroz kraj u kojem gaje Lon Đin. To je neki čuveni čaj, po kojem je Hangzhou poznat. Bilo je toplo, pa smo se čak i u majicama šetali. Stazica kojom smo išli na nekim mestima ukršta se sa potokom, pa sve to zajedno lepo izgleda.

Na desnoj strani mogu se videti okrugli žbunovi tog čuvenog čaja (koji, inače, nisam još probao). U autobusu sam, naravno zaspao, tako da sam jedva čekao da dođem kući da legnem. Na vratima od ulaza nas je čekala još jedna poruka. Kažu ljudi mnogo vam je bučna klima. Nisu bili fini kao prvi put, već nam prete da će da cvikaju struju !? Budale... mada je Ismael priznao da je zaboravio da ugasi klimu kada je sinoć polu-pijan legao da spava. Sutra sam spavao do 12.

Nedelja, 4. februar - Espanja Parti 2

Uveče smo se prošetali do Wu Shang trga, koji je kao neki centar grada. Svinja sa jedne od prethodnih fotki je sada dovršena i lepo izgleda. Ima neku kecelju i tegli neke stvari i okružena je sa 5-6 prasića. Kupili smo jedan papirni ukras u obliku svinje, jer Kinezi za vreme prolećnih praznika kače te ukrase od sečenog papira na prozore.  Posle večere smo, po običaju, uzeli 3-4 piva i sišli kod Rakel i Alfonsa. Španska ekipa je bila u veselom raspoloženju, pa smo tako u jednom trenutku došli do zaključka da bismo mogli negde da idemo "u zezanje". Spakovali se u taksi i otišli u neki "Max Club". Tamo, naravno, praznjikavo jer je nedelja, ali ipak je bilo zanimljivo. Alfonso i njegova dva drugara su imala neki performans, kada leže na leđima i mrdaju nogama kao prevrnute bubašvabe. Meni je to sve izgledalo malo debilno, ali su me prevrnuli na kvarno, pa sam i ja završio na podijumu. Inače, podijum ima neku hidrauliku ili nešto i "mrda" se gore-dole u ritmu basa. Dobra stvar! Samo stojiš, a pod skače umesto tebe... možda ovi Kinezi i nisu toliko ludi. Tri čaše ruma sa ledom - 90 juana! Nema šta, fenserica. Kao i obično, svuda se fura Čivas, neke namontirane devojke i smešni likovi. Nekoliko Kineza (i muških i ženskih) je došlo da igra sa nama, ali su "namontirane" ostale po strani. Možda je onaj bubašvaba ples bio previše ekstravagantan. Zaustavljamo taksi i nas 6 ulazi unutra. Kinez nešto prigovara, ali smo mu rekli da će dobiti bakšiš, pa se ućutao. Mrtvi gladni, molimo ljude koji drže fast-food prčvarnicu u kojoj često jedemo da nam naprave pržene rezance (rezanci, mladi luk, jaja, parčići mesa, pa sve to proprženo) i ranije pomenute knedlice sa mesom. Oni, iako malo bunovni, sve napravili kao i obično - mnogo dobro! Tako sit, uplašen što ću spavati samo dva sata, maltene sam se onesvestio na krevet.

Alo Bolilili [Odgovori]

ej bre Bole!Stigla mi je tvoja poruka jutros kad sam otvorio ochi tako da je stvarno bilo dobro jutro!Bashy si mi nabacio kez na lice za pochetak josh jednog teshkog neradnog dana..Ti izgleda samo gledash kako da zabodesh da spavash.Evo stigao Jefta(djomlajz) na kavu ..idem sad a ti samo rokaj!!!

Pozdrav od Markovica [Odgovori]

E Bole koliko je tebi do jaja...Mogao bi ove svoje putesestvije da objavis za Nolit.Svaki put crknem od smeha.Pazi se p(t)icijeg gripa i onog pedera Brus Lija iz teretane:)